U Srbiji stanje u oblasti stanovanja ne zaostaje mnogo od drugih evropskih zemalja u smislu svih onih manifestacija neoliberalnih politika urbanog razvoja – komodifikacije stanovanja ili podrške privatnim investicijama u “urbanu regeneraciju” i izgradnju ekskluzivnih poslovnih i stambenih prostora i sl. U Srbiji u kojoj je preko 95% stambenog prostora u privatnom vlasništvu, a rastući broj onih koji stanuju u prekarnim uslovima ili nemaju pristup adekvatnom stanovanju, izuzetno je sužen manevarski prostor za intervencije u pravcu obezbeđivanja osnovnog stambenog prostora van tržišta, dok stambene politike i set institucija koji bi koordinisali njihovo kreiranje, praćenje i realizaciju ne postoje.

Pandemija koronavirusa je takvu stambenu situaciju samo još više zaoštrila i ogolela društvene nejednakosti koje se prelivaju na polje stanovanja i stambenih politika. Pre svega, za vreme vanrednog stanja u potpunosti je izostao institucionalni odgovor i podrška najugroženijima koji osim što nemaju adekvatne uslove za život, nisu mogli ni da obezbede minimalne prihode kako bi pribavili hranu i namirnice neophodne za zaštitiu zdravlja. Međutim, nije bilo ni promišljanja dugoročnijih promena u pristupu stambenim politikama (već samo primena slektivnih kratkoročnih mera, poput odlaganja isplate rata za stambene kredite) koje bi uzele u obzir probleme koji su prethodili pandemiji, ali i one koje će pandemija tek proizvesti (poput odraza masovnijeg rada od kuće na stambeno pitanje).

Pored pojedinačnih i udruženih borbi za bolje uslove u oblasti stanovanja, organizacije “Ko gradi grad”, A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Hausing centar, Ministarstvo prosotra i Združena akcija “Krov nad glavom”, okupile su se 2019. godine oko cilja da se i sistemski promišljaju mehanizmi kojima bi se operacionalizovao pristup stanovanju kao osnovnom pravu koje mora biti zagarantovano za sve građane i građanke. Oslanjajući se na sopstvenu istraživačku, teorijsku i terensku praksu, ove organizacije su, između ostalog, uzele učešća u procesu izrade Strategije za stanovanje Grada Beograda za narednih deset godina, kreirajući predlog ciljeva i mera za koje smatraju da bi trebalo da se nađu u strateškom dokumentu. Takođe, ova saradnja je uspostavila i bazu za dugoročniju borbu protiv stambene nepravde, koju udruženi u stambeni pokret možemo bolje i temeljnije osmišljavati i realizovati.

Treba li se tema stanovanja postaviti u centar zalaganja za javna dobra i socijalna prava? Da li je moguće o stanovanju i pravu na krov nad glavom misliti van tržišne logike? I kako od razmišljanja, preko zalaganja, doći do realizacije? Kako je izgledao ovaj pokušaj institucionalizacije pristupa stanovanju kao pravu? Kako je epidemija koronavirusa uticala, a kako će tek uticati na oblast stanovanja? Koliko su novi politički pokreti u svojim programima okrenuti temi stanovanja? Šta su moguće strategije dalje borbe za stambenu pravdu?