Učestvuju (ujedno i veliki fanovi postapokaliptične fikcije): Miroslav Keveždi, filozof religije; prof. dr Davor Džalto, Institut za filozofiju i društvenu teoriju; dr Nikola Knežević, politički teolog; dr Ivana Kronja, doktor filmologije, Visoka škola likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu; Andrej Ćirić, antropolog, član Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, Sergej Beuk, kulturolog i teolog, programski urednik Dom omladine Beograda.

Niz apokaliptičnih i distopijskih tv serijala ili filmova koji se našli u etru poslednje decenije ukazuju na veliko interesovanje publike za jednu drugačiju stvarnost koja iako fiktivna, predstavlja određeni okvir za tematizovanje današnje društveno-političke stvarnosti. Fikcija tako ne ostaje samo u domenu zabave već prelazi u konkretni kritički narativ kojim se tumače egzistencijalna pitanja današnjice a savremeni čovek locira u jednu drugačiju proročku i opominjuću viziju sveta u kojem živimo.

Shodno tome, jedan od sada već kultnih serijala i dramatični zombi spektakl pod nazivom “Okružen mrtvima” – The Walking Dead, nije klasični post-apokaliptični narativ o preživljavanju još jedne u nizu “apokalipse mrtvih” već paradigma i simulakrum tragične i agonalne stvarnosti, te njene eshatološke izvesnosti i neumitnog kraja i civilizacijskog kraha koji se čini sve bližim.
Tematizovanje apokalipse nije nikad passé, upravo zbog toga što svojom katastrofalnom inercijom suštinski prekida kontinuitet svakodnevne apatičnosti i letargije u koju nas neumitno gura savremeni konzumeristički poredak stvarajući iluziju reda, sigurnosti i svhodnosti. Baš kao u Pekićevom “Besnilu” koje anticipirajući apokalipsu unosi diskontinuitet u lažnu sigurnost civilizovane džungle, besprekorne organizacije i trijumfalističke slike ljudskog bića upućujući je na neizbežnu tragičnu sudbinu i kraj, tako i naše samosvesno društvo u svojoj predapokaliptičnoj i prodronalnoj fazi kada su simptomi bolesti očigledni, polako korača prema sopstvenom ambisu.

Sličnu kataklizmičnu apodiktičnost nalazimo  u ovom savremenom postapokaliptičnom žanru pa i popularnom pomenutom zombi flicku, savršene scenografije i još bolje karakterne dramaturgije, te konstantne manihejske napetosti između likova iz koje se nazire samopožrtvovanje sa jedne i volja za dominacijom i moći sa druge strane, te ljudske svireposti koja se oslobađa usled haosa i gubitka svakog poretka i smisla.

Neko će pitati kakva je veza između religije i postapokaliptične ili distopijske fikcije? Osim apokaliptičnog prekida kontinuiteta naše uljujkane stvarnosti i rušenja svih oslonaca na kojima gradimo svoje naznačenje kao i dramatičnog iskoraka u nesigurnu i tragičnu realnost koja nas lišava svakog razumnog objašnjenja iste – diskontinuitet u koji nas stavlja neko životno iskušenje, traumatično ili osvešćujuće iskustvo, tu je i druga dimenzija u kojoj nalazimo ovu naočigled bizarnu vezu. Ona se nalazi u mimikriji, to jest, imitaciji života, tek prividu da neki subjekat ili objekat poseduju smisao, skladnost, svrhu ili život. Društveno-politička stvarnost kao subjekat nameće privid suverenosti, poretka i slobode, dok običan čovek postaje objekat eksploatacije, demagogije i mehanicističko-tehnološke utilizacije dajući mu lažni smisao o sopstvenoj svrsishodnosti. Tako marginalizovano i obespravljeno ljudsko biće životari poput walkera (npr. zombi u frazeologiji Walkind Dead-a) ne shvatajući da je uistinu izgubilo život dok spolja ostaju bezlični mehanički impulsi koji teže za samoodržanjem –  to jest zadovoljavanjem osnovnih egzistencijalnih potreba.

Pozivamo sve ljubitelje postapokaliptične fikcije da zajedno sa našim učesnicima diskutuju o odnosima između ovog popularnog sf podržanra i egzistencijalno-političkih pitanja.