”ANONIMNI PESNICI” – PESNIČKA RADIONICA

Dom omladine Beograda je tokom proleća pripremio i izveo prvu seriju pesničkih radionica “Anonimni pesnici”, pod vođstvom Ognjenke Lakićević. Osnovna ideja bila je nešto čega dugo nije bilo na našoj kulturnoj sceni – rad sa najnovijom generacijom talenata u oblasti poetskog izražavanja. Uspeh je bio višestruk – ne samo da nas je brojnost prijavljenih obradovala, nego, još više, snaga pisane reči kod do tad potpuno nepoznatih autora. Radionica nastavlja sa radom tokom jeseni, a pesme koje su nastale u ovom periodu možete pogledati na blogu. http://anonimnipesnici.blogspot.com/

 

Beograd, 14.jun 2014.

Kažu da je važno da se čovek stalno obnavlja. Svako malo, potrebno je neko slojevito emotivno i/ili intelektualno iskustvo koje oplemeni dušu, nešto kao melem koji zaleči prethodne rane, i osnaži je, učini je mrvicu otpornijom na nove udarce.

Radionica “Anonimni pesnici” imala je osnovni plan da se deset izabranih učesnika i ja nalazimo svake subote na dva sata. I tako je počelo – šest devojaka, četiri momka i ja preko puta njih. Neki od njih nikada pre nisu pokazivali svoje pesme, baš nikome. Neki su odustajali od pisanja poezije. Odgovornost koju sam osetila pred tim zadatkom – slušajući ih kako razmišljaju, kako se humorom povezuju ne bi li tako odagnali neprijatnost zbog ogoljavanja, kako počinju da se druže – svake subote je samo postajala veća, što smo se više otkrivali. Dvosatna okupljanja postajala su prekratka za upoznavanje tih tihih, nežnih i složenih svetova, pa smo počeli da ih produžavamo okupljanjem u obližnoj kafani, gde bismo sedeli do fajronta. I svi smo znali da smo – pričajući o književnosti, filmovima, ljudima, stripovima – zapravo pričali o nama samima, dozvoljavajući drugima da nas upoznaju, ukazujući im poverenje. Posmatrajući sjaj u njihovim očima, znala sam da taj sjaj imam i ja. To je ta regeneracija duše.

Ove radionice nemaju za cilj spas srpske pesničke scene. Naša mala zajednička slobodarska revolucija je bila usmerena na naše unutrašnjosti, na oslobađanje, na pronalazak mraka u nama samima i izvlačenje tog mraka na svetlost, jer, to je poezija. Poezija nije bežanje u druge svetove, već suočavanje i prihvatanje postojećih, pretvaranje mraka, nesavršenosti, teskobe i lepote u poetiku stvarnosti, poezija je samoća, to je nemir koji vodi miru a onda ponovnom nemiru, odnosno nezaustavljivom preispitivanju, to je individualna borba koja, opet, u nekom trenutku može da znači nešto još nekome drugom, sasvim nepoznatom. Poezija je organska stvar, i zato, moj jedini zadatak je bio učvršćivanje njihove ljubavi ka poeziji do te mere da ih ona nikad ne napusti, ohrabrenje u svakom pokušaju, prevazilaženje lenjosti i ukazivanje na značaj rada na svakoj pesmi, jer svaki uložen sat se vidi, svaka muka ima nekakav rezultat.

Poezija nije samo stvar nadahnuća. Nadahnuće je prevrtljivo, baš kao i zaljubljenost. Bilo mi je važno da otkrijemo ljubav, samo je ona stalna. Ljubav koja te tera na trud. Bilo mi je važno da tih deset ljudi oseti da je hrabrost u ranjivosti, da osete utehu poezije koju uvek mogu da imaju jer je u njima, da ojačaju za spoljni svet, i da steknu prijatelje i podršku, ljude sa kojima će moći da razmenjuju te stihove bez straha od suda, bez primisli o takmičenju. Ja sam bila samo tu da ih okupim, Dom omladine da nam omogući platformu i prostor, a sve ostalo je u njima, baš sve. Samo ti mikrosvetovi za koje se izborimo, te male (sub)kulturne i mentalne niše zaista nude nadu, nešto kao muzika koja nam je toliko puta spasavala živote. Ovo je kratak presek onoga šta smo radili ova dva i po meseca, u puno sati i u puno razmenjenih mejlova. Onaj ko bude pratio poeziju, još će čuti za neka od ovih imena. Danas jeste tehnički kraj radionice, ali ovo nije kraj zaista. Ovo je tek početak.

Ognjenka Lakićević
mentorka radionice “Anonimni pesnici”

Učesnici radionice:

– Anđela Pendić
– Aleksa Mihajlović
– Hristina Petrović
– Milena Grujić
– Sonja Jeremić
– Sanja Rajić
– Stefan Šošić
– Stevan Tatalović
– Srđan Španović
– Tamara Filipović

 

“Ova radionica mi je pomogla i usrećila me na mnogo načina – ništa nije moglo biti bolje ni drugačije, bilo je i bolje od onoga šta ja zamislim u svom najoptimističnijem raspoloženju.”

(Tamara Filipović)

‘Veliko mi je zadovoljstvo bilo biti deo projekta „Anonimni pesnici“, družiti se svake subote, u istom terminu, sa desetoro divnih ljudi, upoznajući njihove zanimljive misli i puteve i uvek se vraćati onom jednom, koji nas je i spojio – pisanju.”

(Hristina Petrović)

”Radionica nije od nas napravila neke nove ljude, ali je učinila podjednako bitno. Naučila nas je da je za pisanje dovoljno biti svoj i da ne treba da se trudimo da budemo destruktivni da bismo imali materijal za pisanje, nego naprotiv, da pisanje koristimo za borbu protiv destrukcije. Podsetila nas je da ipak postoje ljudi zbog kojih vredi pisati i sve ponovo pokušati. Ubedila nas je da je život prekratak bez preispitivanja. I ulila hrabrost da verujemo u jednostavnost svojih reči i čvrsto stojimo iza njih.”

(Srđan Španović)

“Koliki god individualista bio u životu, čovek je biće koje ipak najviše, najbrže, i najlepše napreduje kroz interakciju sa drugim ljudima. Još ako su ti ljudi dobri, inteligentni, pametni, drugačiji, i ako umeš da ih ceniš barem onoliko koliko i sebe, onda si na ogromnom dobitku. Na radionici “Anonimni pesnici” svi su ljudi bili baš takvi, i svi smo bili na ogromnom dobitku i svi smo se radovali tudjem dobitku koliko i svojem.

Radionica nije licila ni na šta što sam ja očekivao. Bila je mnogo više od bilo čega što sam mogao zamisliti. Deset skromnih, kulturnih, pametnih, duhovitih ljudi u jednoj vrsti komunikacije kakvu doživljavaš samo sa najboljim prijateljima, gde je i tišina prijatan vid razgovora. Niko nikada nije bio forsiran da kaže ili uradi bilo šta, ali je svako imao mogućnost da kaže do kraja šta misli, pa makar to bio samo tok svesti, nepovezan i ne struktuiran do kraja. Na kraju krajeva, to je bio i jedan od ciljeva radionice, rad na osvešćivanju svojih misli i osećanja. Radionica je međutim bila mnogo više i od poezije. Radionica je bila upoznavanje ljudi sličnih sebi, ali i različitih, sličnih po senzibilitetu, po ophodjenju prema drugim ljudima, sličnih ali i različitih po interesovanjima, po pogledu na svet i život. Kroz radionicu svi smo postali prijatelji, koji će podržavati jedni druge u životu, a to je nešto najlepše i najveće što je radionica mogla doneti. To je nešto najveće što život može da donese.

Pre prijavljivanja na radionicu, ja sam napisao svega nekoliko pesama, smatrajući da možda nisam dorastao pisanju, da poezija zahteva pravila, određenu formu. Mislio sam da ću na radionici imati osećaj nepripadanja, ali se ispostavilo suprotno, da pripada svako željan rada na sebi, i svako otvorenog uma i srca.

O poeziji sam naučio da ona ipak može da se vrednuje i da se svaki sekund uložen u nju vidi veoma jasno. To sam naučio kroz prijateljsku i potpuno iskrenu interakciju sa ljudima oko sebe, bez ikakve naznake bilo kakve vrste takmičenja, a naročito kroz ogroman trud mentorke radionice Ognjenke Lakićević, koja je pokazala neverovatnu posvećenost svakome od nas, svakoj našoj pesmi, svakoj našoj nesigurnosti i nedoumici.  Naučio sam da ulaganje u poeziju nije ulaganje u nešto izvan nas, građenje neke kule koja nema veze sa našim bićem, već ulaganje u nas same, u našu samosvest, u razumevanje sveta oko nas, ali još više nas samih. Veliki pisac sa ovih prostora Meša Selimović u romanu Tvrđava kaže:

“Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije.”

Tako je i sa poezijom. Ako ne razumeš sebe, svoje postupke, svoja osećanja, napiši pesmu. Poezija je najbolji slušalac.

O životu sam naučio da možeš da ga živiš onako kako želiš. Nučio sam da nikada ne treba da odustaneš od svojih interesovanja, da treba da ih čuvaš i neguješ i da radiš na njima, jer su ona ono najvrednije u tebi, ona su ti. Zato, koliko god da je teško, ne treba da odustaješ od sebe, jer ako makar i milimetar napreduješ, više napreduješ nego kada odustaneš. Odustati možeš uvek, ali odustajanje ništa ne menja.”

(Stefan Šošić)

“Za mene je radionica “Anonimni pesnici” jedan od najlepših načina da se širi, menja, sudara, sjedinjuje, raste, upoznaje svet – svet pojedinca, zajednice i onaj lični iz kog potiču reči… Da se uči kroz stvarnost i poeziju koja je njen sastavni deo, a ujedno i posebna stvarnost. Na ovoj radionici se samo stiče: ideje, saznanja, osećanja, prijateljstva. Zahvaljujući trudu svih, naročito našeg vodiča, započeli smo grananje i približavanje ka sopstvenom izrazu. Kad pomislim na vreme provedeno tamo, jedina reč koja se nameće da obuhvati celokupan utisak jeste mera – i zato mislim da svako ko želi, može među Anonimnim pesnicima pronaći mnogo toga za sebe.”

(Anđela Pendić)

“Bilo je zanimljivo sedeti sa još desetoro osoba sličnih interesovanja i pričati (ne samo) o stihovima. Čak i da nisam naučila da pišem pesme, približila sam se sebi. U početku sam mislila da ce dugo trajati (10 nedelja, to je previše), ali negde na polovini nisam želela da se uopšte završi. Zahvaljujem se i Domu omladine Beograda i Ognjenki Lakićević, koja se posvetila svakom stihu i svojim strpljenjem učinila radionicu što prijatnijom.”

(Sanja Rajić)

Komentari