Izložba “Somnolentni svet” istražuje granicu između ljudskog i onoga što nastaje kao rezultat dehumanizacije čoveka i posledica transhumanističkih tekovina savremene civilizacije. Radovi problematizuju međuprostor između krhkosti i nestajanja ljudskog tela u doba virtuelne i tehnološke stvarnosti. Kroz monumentalne figure, obasjane artificijelnim svetlom, otkriva se neprirodna pospanosti duha. Somnolencija ovde nije obična fizička slabost, već patološka posledica otuđenja, svojevrsni duhovni umor nastao iz prekomerne stimulacije i beskrajnog uranjanja u digitalne tokove kao i reakcija na kolektivno otuđenje od tela i njegovo zamenjivanje formama koje funkcionišu kao skladište informacija umesto kao stetište duha.

Antanasije Punoševac, iz serije Nova generacija

Telo postaje simulakrum, znak bez izvora – prisustvo bez suštine. Slike se poigravaju vizurom posmatrača kojem se otvara pitanje– da li je predstavljeno biće ljudsko ili samo nosi njegov oblik? Fluidno – fluorescentni kolorit aludira na generisane simulakrume veštačke inteligencije koja uveliko kreira neke nove oblike realnosti. U toj realnosti ljudsko telo se ne razlikuje umnogome od bilo kog drugog tehnološkog produkta. Predstave na ovim radovima oličavaju jedinke koje se bore sa istinom o fragilnosti i nebitnosti tela u svetu gde materijalnost gubi značaj pred virtuelnim i sintetičkim slojevima stvarnosti. One svojim spoljnim oblicima nedvosmisleno govore o čovekolikom, međutim, sveukupna atmosfera i psihologija upućuju na elemente modifikovane stvarnosti koja podseća na prizore iz distopijske literatue i Sci-Fi kinematografije. Prenošenje centra ljudskog života iz analognog, čulnog, u sferu digitalnog, dolazimo do zaključka o  čovekovoj otuđenosti od realnosti, prirode kao i drugih ljudi. U virtuelnim svetovima  obitavamo kao u ličnom matriksu, bez težnje za interakcijom i promenama, bez mogućnosti da se probudimo.

Antanasije Punoševac

 

Antanasije Punoševac, iz serije Nova generacija

 

Biografija:

Antanasije Punoševac (1992, Aleksandrovac) završio je osnovne i master studije kao student generacije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2015. godine  u klasi red. prof. Gordana Nikolića, odsek slikarstvo. Doktorirao na istom fakultetu 2021. godine pod mentorstvom red. prof. Radomira Kneževića. Član je ULUS-a od 2018. godine.

Priredio trinaest samostalnih i učestvovao na velikom broju grupnih izložbi.

Samostalne izlozbe:
– 2024. Beograd, Prodajna galerija Beograd, Efemerne utopije, izložba crteža
– 2024. Novi Sad, Galerija SKC, Oblik čoveka, izložba slika I skulptura Antanasija Punoševca, Nenada Gajića I Žarka Bašeskog
– 2023. Beograd, Galerija Štab, Da li si ti ljudsko biće, izložba slika
– 2021. Beograd, Galerija Lucida, Grandiozna empatija, izložba slika
– 2020. Beograd, Galerija ULUS, Prostori ljudskog prisustva, doktorski umetnički projekat
– 2019. Beograd, Galerija Kolarčevog univerziteta, Arhetipski karakteri
– 2018. Beograd, Galerija 73’, Lica, izložba crteža
– 2018. Kruševac, Umetnička galerija, (Samo)posmatranje, izložba akvarela i slika
– 2018. Niš, Galerija savremene likovne umetnosti /Paviljon u Tvrđavi, izložba litografija i crteža, Jelena Petrović i Antanasije Punoševac
– 2018. Novi Sad, Galerija KCNS, Izložba akvarela
– 2017. Kragujevac, Galerija Mostovi Balkana, Lica- izložba crteža
– 2016. Beograd, Galerija DKSG, Prostori lica
– 2015. Beograd, Galerija FLU, Izložba studenata generacije Univerziteta umetnosti u Beogradu za 2015.godinu

***************************

Izložba SOMNOLENTNI SVET Antanasija Punoševca – KATALOG

***************************

Galerija Doma omladine Beograda

Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;

nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.

 

CORPUS ABSENTIA. Granična područja telesnog na ivicima slike

Biti umetnik svog vremena odlika je onih stvaraoca koji su prepoznati od strane sveta umetnosti, koji referišući na spoljašnje okolnosti, socijalne normative, psihološka stanja, kulturne fenomene i refleksije stvarnosti, postaju aktivni i angažovani misliloci i delatnici u (utopijskom) poduhvatu umetničkog poduhvata da rastežu granice realnog i imaginarnog.

Pretrajavanje slike kao tradicionalnog medija kroz vizuelnu kulturu i njena brojna uskrsnuća, svedoče o skoro neobjašnjivoj potrebi kulturne proizvodnje i potražnje u savremenom trenutku, posebno u okviru virtuelnog sveta, koji apsorbuje slikarstvo i njegove poruke prenosi kroz mehanizme algoritma. Svestan i kritički nastrojen prema učmalosti nas kao recipijenata i konzumenata pokretnih slika, koje slika neumorno poziva na zastajkivanje i osluškivanje unutrašnjih stanja, sa željom za trzanjem tela iz stanja hibernacije, Antanasije Punoševac slika kolosalne figurativne predstave, kojima okupira i našu telesnost i iziskuje perceptivni zoom out iz likovnog polja slike.

Ogoljena, subverzivna, izranjajuća tela lazurne kože iz postapokaliptičnog sveta (slike), kao da poništavaju značaj i materijalnost čoveka ali i njegove uloge u svetu današnjice. Pred njegovim slikama ostajemo zbunjeni, naizust opomenuti od strane naših srodnika ili dvojnika u somnolentnom stanju, koji komuniciraju gledajući posmatrača u oči ili pak žmureći, skrivajući se od umetnikovih projekcija budućnosti, u kojoj dezintegracija ljudskosti sasvim sigurna nastupa.

Referišući na postulate hiperrealizma, koji se odlikuje tehničkom preciznošću i kritičkom, interpretacijom savremenosti u stanju zamrznutih emocija i pasivnosti duševnih stanja čoveka, Punoševac svoje slike dovodi do ambivalencije – vizuelne potvrde prisutnosti ljudske figure koja je istovremeno materijalizacija psihološke odsutnosti.

Slikarski proces Antanasija Punoševca iziskuje dugotrajno i slojevito građenje i razgrađivanje telesnih opni i muskulature figuralnih predstava. Time umetnik ujedno gradi svoju likovnu metodologiju, prožimajući kontemplativno bivanje u slici i studiozno, minuciozno promišljanje ne samo tematike, već i stanja slike u kontekstu savremene srpske umetnosti. Pikselizacijom likovnog poteza, umetnik simulira pozadinske strukture digitalne slike, ali postepeno dolazeći do likovnih polja tela, naizgled prozirnih, Punoševac opovrgava mehaničnost virtuelnog sveta kolosalnošću bezličnih naličja ljudi.

Ako bismo zamislili mogućnost verbalne komunikacije sa figurama na slikama Antanasija Punoševca, da li bi to bio dijalog ili monolog? Nismo li svi pomalo lazurni u svojoj pojavnosti, te slični ovim kolosima iz ugla kulture individualizma i razmišljamo li o boljem, životnijem sutra ili ćemo umetnicima prepustiti borbu za čovečnost?

Marija S. Đorđević, istoričarka umetnosti