Drugi dan započet je međunarodnim panelom „Dalje od grada, bliže publici: Festivalske strategije izvan velikih gradova“, koji je okupio je predstavnice četiri značajna filmska festivala iz regiona, koji svoje aktivnosti realizuju van velikih urbanih centara: Maria Tziola (Evia Film Project / Thessaloniki Film Festival, Grčka), Milenu Zajović (Cinehill Motovun Film Festival, Hrvatska), Anu Popović (Green Fest, Crna Gora) i Maju Šušu (Bašta Fest, Srbija). Razgovor je moderirala Mara Prohaska Marković, direktorka Beldocsa, jednog od najznačajnijih dokumentarnih festivala u regionu. Na kraju razgovora su se uključili i predstavnici Festivala iz Srbije – Profi Fest (Prokuplje), Filmski susreti (Niš), Festival filmskog scenarija (Vrnjačka banja), Vrmdža Fest (Soko Banja), Novi Sad Film Festival, Pančevo Film Festival, Bistre reke (Stara Planina) i Vorky Team Festival (Ruma).

Za sve koji nisu bili u mogućnosti da prisustvuju ovom važnom razgovoru, pripremili smo izveštaj s ovog panela, kao uvid u ključne teme, stavove i pitanja koja su se tom prilikom otvorila. Na posvećenosti i pažljivo vođenom zapisniku se zahvaljujemo Danici Milanović, studentkinji 4. godine osnovnih studija smera ,,Menadžment i produkcija pozorišta, radija i kulture’’, s Fakulteta dramskih umetnosti.

Autor fotografija u tekstu je Stanislav Milojković.

 

Panel je započeo predstavljanjem konteksta u okviru koga su nastali festivali panelistkinja, kao i ideje koje su ih pokrenule.

Milena Zajović govorila je o nastanku Motovun Film Festivala, koji je osnovan 1999. godine kao prvi nezavisni filmski festival u tadašnjoj Hrvatskoj, nakon raspada Jugoslavije. Uoči osnivanja festivala, Pula Film Festival ostao je jedini aktivan festival u zemlji, dok su se ostali ugasili, a mnoge bioskopske sale i nezavisni prikazivači zamenjeni su komercijalnim prostorima poput tržnih centara. Ulaganja u kulturu gotovo da nije bilo. U takvoj klimi, reditelj Rajko Grlić i njegovi prijatelji posetili su gotovo napušteni gradić Motovun i odlučili da u njemu pokrenu festival – prostor slobode i kreativne razmene, koji je istrajao do danas.

Maria Tziola predstavila je Evia Film Project, inicijativu nastalu nakon velikih požara koji su pogodili grčko ostrvo Eviju 2021. godine. Grčko Ministarstvo kulture je tada pozvalo profesionalce u kulturi i organizatore kulturnih manifestacija da ponude načine kako bi se region revitalizovao, a lokalno stanovništvo dobilo zaposlenje – iz tog predloga Ministarstva nastao je Evia Filmski Projekat, koji pomaže lokalnu ekonomiju istovremeno pružajući lokalnom stanovništvu kulturni sadržaj. Iako Evia Film Project za sada funkcioniše više kao projekat nego kao punopravni festival, sa po jednim filmskim prikazivanjem dnevno u tri različita sela, u planu je njegovo dalje razvijanje.

Maja Šuša je govorila o Bašta Festu, koji je nastao iz želje da se pokrene kulturni život u Bajinoj Bašti, mestu iz kog potiče jedan od osnivača festivala. U trenutku kada je festival pokrenut, nikakav kulturni sadržaj nije postojao u gradu, a lokalni bioskop bio je i van funkcije, zbog čega je već prvo izdanje imalo snažan uticaj na lokalnu zajednicu i probudilo interesovanje za umetnost i film.

Ana Popović je predstavila Green Fest iz Crne Gore, koji je pokrenula umetnička porodica iz Crne Gore, a jedan od članova, veliki ljubitelj prirode, želeo je da napravi događaj koji će spojiti umetnost i ekologiju. Festival se održava u Nacionalnom parku Durmitor i zbog očuvanja biodiverziteta, na festivalu nije dozvoljeno praviti buku niti koristiti veštačko osvetljenje. Organizatori su se u  potpunosti prilagodili prirodnom okruženju, zbog čega imaju podršku Agencije za zaštitu životne sredine za njegovo održavanje – sa druge strane, ovo je produkciono izuzetno zahtevna stvar. Festival funkcioniše bez naročite državne ili lokalne finansijske podrške.

Panel je dalje nastavljen pričom o participaciji lokalne zajednice u kreiranju festivala, ali i uloge zajednice kao aktivne publike.

Sve četiri panelistkinje su se složile da mladi čine veliku pokretačku snagu festivala, bilo kao aktivna publika ili kao organizatori festivala. Sva četiri festivala angažuju mlade kao volontere pri festivalu, smatrajući da tako mogu doživeti festival na pravi način i ne samo postati njegov deo, već i usvojiti neophodne veštine za organizaciju uspešnog festivala. Green Fest i Thessaloniki Film Fest predstavnice su istakle da sarađuju sa lokalnim akademijama, ali i inostranim kroz Erasmus+ projekte razmene, gde studenti učestvuju na festivalu kroz stručne prakse ili kao gosti festivala, koji imaju obavezu da posećuju određeni stručni program. Ana iz Green Fest-a se posebno osvrnula na manjak sluha lokalne samouprave za projekte za mlade uopšte, pa tako i za potrebu festival da sarađuje, na primer, sa lokalnim školama, navodeći praksu festivalskih projekcija u lokalnim školama kao dobru, ali bivšu. Milena iz Cinehill Motovun Film Festivala osvrnula se na to da su današnji profesionalni organizatori festivala u velikoj meri prethodno bili volonteri istog i da je upravo mladalačka energija i prisustvo mladih ono što jedan festival čini relevantnim kroz godine. Ona je takođe navela da Cinehill organizuje paralelni filmski festival za decu, kao i radionice za mlade filmske kritičare i slično, sumirajući da festivali treba da budu prostori novih prilika za mlade, a ne samo prostori kreativnosti uopšte. Maja Šuša se nadovezala sa praksom uključivanja mladih u sklopu Bašta Festa i istakla da festival nema problema sa privlačenjem mlade publike, jer njih prirodno interesuje da vide nešto novo i drugačije, posebno zato što u njihovom mestu nema dručih značajnijih kulturnih dešavanja. Mladi su dodatno angažovani kao mladi žiri – u pitanju su srednjoškolci iz lokalnih škola, a ima i dosta njih koji učestvuju u radionicama koje se organizuju tokom trajanja festivala. Maja je skrenula pažnju i na taktiku kojom se selektori i programski urednici vode – filmove koji korespondiraju sa širim auditorijumom prikazuju prve u slotu, dok one koji su eksperimentalnog tipa prikazuju pri kraju, ne bi li inicijalno zainteresovali publiku i potencijalno ih zadržali do kraja. Maria iz Thessaloniki Film Festivala smatra da ne treba bežati od ‘komercijalnog’ u filmu, već da treba naći meru u pristupu publici, pre svega ukoliko se radi o publici u manjim sredinama, brz razvijenih kulturnih navika. Zbog toga, ona smatra da je važno upoznati publiku, šta su njene preferencije, lifestyle i očekivanja od kulturnog sadržaja i to uvažiti, ali i ponuditi nešto novo.

Takođe, pokrenuta je i tema doprinosa festivala lokalnoj ekonomiji.

Sve panelistkinje su se složile da njihovi festivali doprinose lokalnoj ekonomiji pre svega uoči i u danima trajanja festivala – turističke organizacije beleže znatan skok broja turista, kapaciteti prostora za izdavanje, bilo hotela ili stanova, su puni. Takođe, rekle su i da imaju dobru saradnju sa lokalnim preduzetnicima i turističkim organizacijama, ali da im oni neretko i ustupaju svoje proizvode u vidu in-kind sponzorstava. Maria, ispred Evia Film Project-a, napomenula je da internacionalni gosti još uvek nemaju svest o istinskom značaju postavke projekta u ruralnu sredinu, pa je tako bilo neprijatnih situacija zbog skromnijeg smeštaja koji je bio u ponudi i slično. Sa druge strane, Milena iz organizacije Cinehill Motovun Film Festival ima drugačije iskustvo – u jednom trenutku, sa rastućom popularnošću festivala, Motovun kao grad je postao ekstremno popularno turističko mesto, neki vid turističkog haba, zbog čega su organizatori odlučili da festival premeste na novu lokaciju, to jest u planine. Posetiocima festivala se ovo izuzetno dopalo, zato što su voleli to što je festival uvek pružao beg od gužve i odlazak u prirodu, a sa novom lokacijom su to i mogli da obezbede ponovo. Milena napominje i da im je izuzetno važno bilo to da ne budu kulturni kolonisti, tako da su išli i razgovarali sa lokalnim stanovništvom na koji način mogu njih da uključe u pripremu festivala, tako da Gorski kotar, mesto održavanja festivala, ne bude isključivo marketinška strategija.

Naredno pitanje se ticalo najvećih izazova sa kojima se organizatori festivala van centara suočavaju.

Kao dva glavna problema svih festivala izdvojili su se nedostatak stabilnih prihoda, koji bi festivalima omogućili razvoj dugoročnih strategija, kao i pitanje logistike u ruralnim mestima. Maja Šuša, ispred Bašta Fest-a, skrenula je pažnju da se kultura u Srbiji suočava sa vrlo nepovoljnom finansijskom situacijom. Kao primer navela je lokalnu samoupravu gde je njhov festival smešten – iako vlasti prepoznaju značaj festivala, ne izdvajaju finansijska sredstva da bi ga podržali. Maja ističe da im u tome veoma pomaže lokalna zajednica i volonteri, ali da bi im značilo da mogu da imaju osobu koja bi bila zaposlena na festivalu tokom cele godine i čiji bi zadatak bio prikupljanje sredstava putem različitih konkursa. Ana, organizatorka Green Fest-a se osvrnula na situaciju sa njihovim festivalom u Crnoj Gori – kada je došla da radi na festivalu, bilo je svega nekoliko sponzora koji su podržavali festival. Ona je tada uvela novu praksu, koja se odnosila na pisanje evropskih konkursa, pre svega misleći na konkurse Kreativne Evrope. To je podrazumevalo dosta papirologije, pronalaženje potencijalnih partnera, ali i eksterne izvore prihoda, koji bi bili stabilniji. Budući da lokalna samouprava Žabljaka nije želela da učestvuje u aplikaciji za sredstva, festival se obratio samoupravi Cetinja – zajedno sa njima razvili su projekat i trenutno čekaju na rezultate konkursa. Ana je dodala i da im je veoma značilo umrežavanje sa drugim festivalima kroz internacionalne mreže, jer im je to donelo veće partnere na projektima, a smatra da ih je za tako nešto kvalifikovala pre svega jedinstvenost lokacije i programa festivala. Maria, ispred Evia Film Project-a se složila sa Anom da su internacionalni projekti vrlo važni, ali da je za to neophodna ekspertiza, a ona je do sada nailazila na uglavnom negativna iskustva, s ljudima koji ili to ne žele da rade, ili nisu dovoljno obučeni za tako nešto. Ona smatra da je bilo više desetina, ako ne i stotina projekata na koje su se mogli prijaviti kao festival, ali neophodno je da postoji neko ko će umeti da se bavi administracijom, pisanjem projekata, pitch-ovanjem i drugo. Milena, ispred Cinehill Motovun Film Festivala, smatra da se nekada outcome projekta ne može upakovati u statistiku, a to je ono što izveštaji za velike internacionalne projekte zahtevaju. Takođe, Milena je napomenula i da im je bilo lakše da dobiju finansiranje od kompanija kada su bili jedini nezavisni filmski festival u Hrvatskoj, ali ih danas ima na desetine i svi oni apliciraju za ista sredstva. Najzad, Ana i Milena su se složile da im je, pored para, možda i veći problem logistika. Ana je rekla da je veoma teško sve outsource-ovati i da bi festival verovatno koštao manje, da se održava u prestonici. Milena je tu skrenula pažnju i na trošak za svakog volontera, koji je naizgled skriven, ali podrazumeva trošak gotovo jednak trošku dovođenja bilo kog gosta.

Zatim je usledilo pitanje koje se ticalo prednosti host-ovanja festivala van centara i prestonica.

Maja Šuša, ispred Bašta Fest-a, izdvojila je kao glavnu prednost činjenicu da Beograd već ima dosta festivala, dok je Bašta Fest u Bajinu Baštu doneo nešto potpuno novo, što do tada nije postojalo, i zbog toga je festival sam po sebi autentičan. Takođe, dodala je i da Bajina Bašta, odnosno prostor održavanja festivala, takođe doprinosi toj specifičnosti festivala i njegovom razlikovanju. Posebno je istakla networking event koji se dešava svake godine, a podrazumeva vožnju brodom, gde se svi gosti upoznaju prvog dana, a onda se tokom narednih dana sreću, ne samo na festivalu, već i u gradu, što doprinosi prepoznavanju i stvaranju novih potencijalnih saradnji. Milena, ispred Cinehill Motovun Film Festivala, takođe smatra da je dobro kada se ljudi nađu ‘zarobljeni’ na jednom mestu na par dana, jer tada gotovo da žive neki paralelni, festivalski život, bez pritiska savremenog života. Njoj se takođe čini i da se na festivalu gubi tradicionalna hijerarhija koja bi inače postojala, kao i da se pruža prilika mladima da se pokažu u nečemu u čemu do sada nisu imali prilike. Na kraju je Maria, ispred Evia Film Project-a, zaključila ovu temu sa opservacijom da i timu veoma znači kada se nađe na jednom mestu uoči i tokom festival, jer neretko članovi tima rade remote i najbolje ideje i nastaju onda kada se skupe tokom festival na jednom mestu.

Naredno pitanje je bilo vezano za privlačenje publike i sponozora kada su u pitanju festivali koji su smešteni van centara – kako organizatori to postižu?

Milena, ispred Cinehill Motovun Film Festivala, rekla je da njima nije bilo neophodno naročito ubeđivanje ni sa jedne, ni sa druge strane – publika voli da ode u prirodu i isključi se iz digitalnog sveta, ali i stavi svoje poslovne i druge obaveze na čekanje, dok se sponzorima dopada njihova ‘zelena priča’. Velike kompanije vole da kreiraju svoje CSR kampanje u saradnji sa festivalima koji promovišu održivost i lokalno zeleno nasleđe, te ne beže od saradnje sa istima, ukoliko su smešteni u ruralnim područjima. Takođe, ona je napomenula i da im je poslednje izdanje festivala imalo najdužu guest listu do sada, što govori o sve većoj zainteresovanosti ljudi za festival i novu lokaciju. Maja Šuša i njen tim polazi iz druge perspektive – ne bi li publici, ali i sponzorima pojasnili koncept svog festivala i njegov značaj, tokom godine organizuju različite prateće događaje u Beogradu, poput specijalnih projekcija i slično. Ovo vide kao pozitivnu praksu i smatraju da je to dosta ljudi privuklo da onda poseti festival i u Bajinoj Bašti. Ana, ispred Green Fest-a se na to nadovezala i rekla da je upravo potrebno pružiti sponzorima ono što je u skladu sa njihovim vrednostima, ali i onime što im je poznato. Na primer, ukoliko je nekom festivalu cilj da dobije finansiranje od IT sektora i time pokrije određeni deo troškova festivala, trebalo bi da napravi prateći program festivala posvećen, na primer, korišćenju AI tehnologije u filmskoj industriji, zato što je to tematika koja je sponzorima poznata i koju će pre pozitivno valorizovati – dakle, neophodno je istražiti svakog sponzora pojedinačno, način na koji finansira društveno odgovorne projekte i deliverovati mu ono što želi. Maria, ispred Evia Film Project-a, smatra da pored razumevanja potreba i želja sponzora, festival mora razumeti i publiku. Iz njenog iskustva, a posebno u manje razvijenim područjima, i publika i sponzori žele određenu dozu komercijalnosti, što se pre svega, u kontekstu filmskih festivala, odnosi na velika imena iz industrije. Ona je dala primer gde se lokalna samouprava, nakon decenija rada Thessaloniki Film Festivala, obratila festivalu samoinicijativno sa idejom da ga podrži, nakon što je festival posetila Monika Beluči.

Panel je završen pitanjem za panelistkinje koje glasi: da donosioci odluka sada mogu da vas čuju, šta biste im rekli?

Ana ispred Green Fest-a se pre svega osvrnula na to da se u svetu kreativne industrije prepoznaju kao relevantne, a kultura i umetnost kao važne potrebe društva. Napomenula je da su danas aplikacije za Kreativnu Evropu mnogo jednostavnije i pristupačnije, a da to polako prepoznaju i države u region – navela je primer Podgorice, koja se prijavila za Evropsku prestonicu kulture, a takođe je rekla da su u samu aplikaciju uključene teme poput ekologije i mladih. Ipak, smatra da na zakonima vezanim za kulturu i umetnost na svim nivoima upravljanja mora još da se radi, budući da su pisani uglavnom iz percepcije advokata, odnosno onih koji se bave pravnim aspektom njihovog sastavljanja. Na ovo se nadovezala Milena iz Cinehill Motovun Film Festivala, rekavši da ljudi koji sede u konkursnim komisijama, ne bi li znali šta festivalima zaista treba i kome zapravo ostavljaju svoj novac, moraju iste da posete. Takođe, ona smatra da bi birokratija bila mnogo bezopasnija po festival ukoliko bi sastavljači konkursnih aplikacija i zakona porazgovarali sa profesionalcima iz industrije – smatra da mora doći do razmene znanja, ne bi li se desile kvalitetne stvari. Maja Šuša, ispred Bašta Fest-a, dodala je i da, zbog ‘glomazne’ i često nepotrebne birokratije, organizatori festivala pišu ono što konkursna komisija želi da čuje, nekada i samo ne bi li dobili sredstva koja su im neophodna. Zbog toga ona smatra da bi trogodišnje finansiranje festivala bilo game changer, jer bi im omogućilo da rastu i kreiraju srednjoročne strategije, a komisije bi mogle da prate realni napredak. Za kraj, Maria, ispred Evia Film Project-a je dodala da je neophodno i podići budžete za finansiranje festivala, jer sa rastućom inflacijom, oni više ne prate realne potrebe organizacije.

U okviru diskusije o decentralizaciji kulture i razvoju filmskih festivala van glavnih urbanih centara, predstavljeni su različiti modeli organizacije i prakse iz Srbije. Nakon panela, javili su se organizatori i organizatorke filmskih festivala iz različitih delova Srbije kako bi podelili svoja iskustva, izazove i strategije koje primenjuju u radu.

Dejan Dabić, predstavnik festivala Filmski susreti iz Niša, istakao je da ovaj događaj ima dve osnivačke i dve organizacione strane: Grad Niš i Asocijaciju filmskih glumaca (osnivači), te Grad Niš i Niški kulturni centar (organizatori). Iako finansijski stabilan, festival je suočen sa izazovima koji se odnose na ograničenja u autonomiji, budući da se moraju uvažavati odluke osnivača. Uprkos tome, organizatori su uspevali da sačuvaju umetnički integritet i izbegnu direktan uticaj. Festival ima važnu poziciju na mapi filmskih festivala u Srbiji, prepoznat je po odličnoj publici – više od 3000 posetilaca na otvorenoj sceni. Oduvek je vladao neformalan i opušten duh, naročito u vreme SFRJ, a festival redovno donosi kvalitetan regionalni presek glumačkih ostvarenja. Nagrade se dodeljuju isključivo autorima sa srpskim državljanstvom.

Saša Milenković, predstavnik Festivala filmskog scenarija iz Vrnjačke Banje istakao je da je osnivač festivala lokalna samouprava. Infrastruktura je ocenjena kao vrlo dobra – događaji se odvijaju na letnjoj pozornici tokom turističke sezone, što osigurava dobru posetu. Programska orijentacija festivala podrazumeva takmičarski, prateći i zabavni karakter, s tim što je zabavna komponenta najdominantnija – žurke, koncerti i drugi programi privlače širu publiku.

Jelena Stojanović, predstavnica festivala Vrmdža istakla je da festival ima turistički i ekološki karakter, traje jedan dan i pretežno okuplja lokalno stanovništvo. Organizaciju je inicirao jedan meštanin, koji je samostalno pronašao sponzore i obezbedio logistiku. Iako bez podrške Ministarstva kulture, dobio je simboličnu pomoć od opštine Sokobanja. Selo Vrmdža je specifično po velikom broju stranaca koji u njemu žive, što dodatno doprinosi razmeni i dijalogu. Na festivalu se dodeljuje nagrada „Petar Lalović“.

Žikica Jovanović, predstavnik Profi festa iz Prokuplja rekao je da festival funkcioniše uz podršku Doma kulture i lokalne samouprave, ali bez zavisnosti od njih kao osnivača. U ranim fazama, glavni izazovi su bili loša infrastruktura i nedostatak smeštaja. Ipak, festival je uspeo da se razvija – od početne velike posećenosti do nešto manjeg odziva u skorijim godinama, koji se pokušava revitalizovati kroz saradnju sa školama, filmske radionice i programe za mlade. Na svakoj projekciji prisustvuje oko 100 ljudi, a program se prilagođava tehničkim uslovima – prikazuju se filmovi i mimo DCP formata. Postoji želja za uključivanjem dugometražnih animiranih filmova. Važno je istaći da se na svakom festivalu predstavi bar jedna autorka. Prvih pet godina festival se finansirao sopstvenim sredstvima, a sada postoji podrška grada i obezbeđen besplatan prostor u Domu kulture, uz budžet koji varira od 100.000 do 400.000 dinara.

Marija Samardžić, predstavnica Pančevo Film Festival (PAFF) rekla je da je festival osnovan 2014. godine, a nosilac organizacije je nezavisna organizacija „Pančevački filmski festival“. Festival teži nezavisnosti od državnih struktura, iako ostvaruje dobru saradnju sa lokalnim institucijama poput Doma kulture Pančevo. Značajan deo autorske scene dolazi upravo iz ovog grada. Ove godine nisu dobili podršku Grada Pančeva, ali se festival i dalje održava uz cilј da ostane besplatan za publiku. Poseban segment programa čini mladi žiri – 15 mladih profesionalaca u razvoju. Festival redovno ugosti filmske autore iz Srbije i inostranstva, sa fokusom na izražene autorske glasove i inovativan filmski izraz.

Predstavljeni festivali ukazuju na različite modele organizacije – od institucionalno utemeljenih do potpuno nezavisnih inicijativa. Ključni izazovi uključuju infrastrukturu, stabilnost finansiranja i osiguranje autonomije u programiranju. Ipak, svi festivali dele zajednički cilj – jačanje filmske kulture u svojim sredinama, negovanje publike i podršku autorskom izrazu.

Forum „Žene u filmskoj industriji“ pružio je prostor za promišljanje, razmenu i umrežavanje, doprineo je vidljivosti savremenog ženskog stvaralaštva i otvorio važna pitanja o pristupu, reprezentaciji i podršci. Događaj je jasno pokazao da rodna perspektiva ne samo da obogaćuje filmsku umetnost, već i doprinosi njenoj društvenoj relevantnosti i inovativnosti. Dom omladine Beograda, kao organizator, zahvaljuje svim učesnicama i partnerima na doprinosu i posvećenosti ovom važnom dijalogu.

Diskusioni forum: Žene u filmskoj industriji deo je projekta „Creative Moxie: Catalyst for Creative Revolution“ koji je Dom omladine Beograda je realizovao u saradnji sa Srpskom filmskom asocijacijom i NVU Art365 (Crna Gora), uz podršku British Councila, a finansiran je kroz projekat ”Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan” (CC4WBs).

CC4WBs finansira Evropska unija, a projekat je usmeren na podsticanje dijaloga u regionu kroz jačanje kulturnih i kreativnih sektora, s ciljem povećanja njihovog društveno-ekonomskog uticaja. Tokom perioda od 48 meseci, ovaj projekat ima za cilj unapređenje znanja, veština i pristupa finansijskoj podršci kako bi se povećala konkurentnost, održala koprodukcija i podstakao promet roba i usluga u regionu Zapadnog Balkana. Deo programa se odvija u saradnji sa Media Deskom Srbija.