Nadežda Lopardina, foto Stanislav Milojković

Izložba „491 iščezavajući kadar“ predstavlja vizuelnu projekciju Vaših promišljanja na temu nestajanja, prolaznosti i iščezavanja. S obzirom da je narativna struktura u sprezi za tehničkom realizacijom projekta, da li možete da nam približite na koji način ste došli na ideju da koristite dečji fotoaparat kao medij Vašeg iskaza?

Nadežda Lopardina: Medij je mene izabrao. Pre dve i po godine mi je poznanik, fotograf po struci, u Kazahstanu pokazao fotografiju izrađenu dečjim fotoaparatom, čija me je estetika jednostavno očarala. Koncept, gde je osnovni tehnički element, zapravo, kasirski papir, nešto iz sveta birokratije, ekonomskih odnosa, a izrađeno kroz dečju igračku, me je fascinirao. Kada je rekao da ne bi trebalo previše da ga koristim jer rad nestaje, je trenutak kada sam se verovatno zaljubila, kupila ga i počela da snimam sve, sve što bi želeo da sačuvaš, a to nije moguće. Čak svesno nisam ni ubacivala memorijsku karticu, da objektivnost tih fotografija bude bez izvornika. Tako su se fotografije vremenom nakupljale, a projekat je stvarao samog sebe.

Izložba se sastoji iz dve celine: fotografija i video rada. Za razliku od fotografija koje vremenom nestaju, video rad ostaje kao dokument njihovog postojanja, što ovu izložbu čini jedinstvenim iskustvom za posmatrača. Da li biste mogli da nam približite ideju o interdisciplinarnom pristupu – spoju slike i zvuka, koji je bitan segment video rada?

Nadežda Lopardina: Video je nastao iz programa koji čita intenzitet belog i crnog i percipira fotografiju kao partituru, a fotografije smo pravili na otvaranju zajedno sa gledaocima. Tako su oni, kroz svoje prisustvo, takođe postali deo ove izložbe. Video i odštampani pojedinačni snimci na prozirnoj tkanini i papiru su izvedene forme termo-fotografije, gde se koristi natura kao materijal, kao model, kao prevod u drugi medij, kao fiksacija u drugom kvalitetu, u pokušaju da se nešto sačuva, razmotri, čuje… To su, najpre, spekulacije o umetnosti.

U Vašim radovima su, pored motiva grada i prostora, prisutni i fragmenti tela, sa posebnim akcentom na telo umetnika. Svi elementi su, jasno, prikazani u službi prolaznosti. Koliko je suočavanje umetnika sa protokom vremena bitno za postizanje slobode koja uvodi u filozofsko promišjanje, ali i vizuelni iskaz, koji može da traje, ali da se čak i gubi?

Nadežda Lopardina: Po meni, u pitanju je nedostatak lične slobode, a pritom stalna žalost zbog sopstvene prolaznosti i nemogućnosti da se primeti kako se nestajanje dešava. Pokušaj da se promisli o sopstvenoj prolaznosti ne vodi ka slobodi, već ka paranoji. Sa prolaznošću i njenom težinom suočavamo se kada vidimo nestajanje. Volela bih da kroz nekoliko godina ponovim ovu izložbu, kada će svi ti snimci postati prazni papirići, a ova izložba i njena dokumentacija biti dokaz o tome.

Vaša primarna profesija je scenografija. Koliko je u današnje vreme zastupljeno stapanje medija i kako doživljavate prelazak iz pozorišnog u galerijski prostor?

Nadežda Lopardina: Često isprobavam različite medije, a ponekad ti eksperimenti ostaju u projektima i skicama. Čini mi se da je to vrlo dobar način da se na stvari gleda drugačije i, možda, da se uobičajenim praksama pristupi sa novim osećanjima. To ne znači da su ta putovanja isključivo utilitarna — to je takođe kreativno iskustvo, vrlo lično, kao i sve što radim. Zato me veoma interesuje interdisciplinarni pristup, koji ne osećam kao prelazak u drugi medij, već pre kao nadgradnju. Mislim da uticaj pozorišnog iskustva postoji, ali ga sama posebno ne osećam — on je, pre, primetan iz spoljnog ugla.

Pored izlagačke prakse ste, u saradnji sa kolegama, pokrenuli i umetnički prostor KC Radionica. Kako vidite umetničku scenu u Srbiji?

Nadežda Lopardina: Kada smo sa kolegama otvarali prostor, orijentisali smo se pre svega na stvaranje mogućnosti za eksperimente različitih umetnika. Ubrzo su nam se pridružili muzičari i dokumentaristi. To je mesto na kojem ne bi trebalo unapred imati potpuno formulisan projekat, već otvoriti prostor za ispitivanje svojih pretpostavki, ali i, naravno, za upoznavanje sa lokalnim i gostujućim umetnicima. Danas udruženje postaje složeniji organizam. Pored izložbi, koncerata, filmskih projekcija i obrazovnih programa, nastavljamo da realizujemo grupne projekte na različitim lokacijama. U maju i junu je realizovana serija naših kolaborativnih izložbi u Uličnoj galeriji, i nastavićemo da se bavimo takvim projektima. Kao umetnica, volim da radim u našem prostoru, u okviru radionica, pa se iz tog razloga umetnički prostor i zove „Radionica“. Sviđa mi se javni karakter rada na projektima koje organizujem. Zahvalna sam što je moj projekat „491 iščezavajući kadar“ prihvaćen u Galeriji Doma omladine Beograda — takav pristup govori o otvorenosti i interesovanju za umetnike koji žive u Srbiji.