Foto: Stanislav Milojković

Da je u pitanju mlada, ali zrela umetnica, govori njena sigurnost u vizuelnoj materijalizaciji koncepta koji nosi sama izložba, i raznovrsnost radova kroz pristup interpretaciji određenih tema, a u sklopu one šire, pojma kuće i/ili doma. Katarinin senzibilitet, otvorenost, senzitivnost donosi jedan sasvim novi optimizam i veru u bolju budućnost kroz povezanost sa sobom i ljudima sa kojima smo u interakciji. Iako se umetnicama bavi teškim i bolnim temama utisak koji možemo poneti sa sobom je osećaj mira i oslobođenja.

Izložba „Kuća“ je još jedna u nizu mnogih izložbi koje su proteklih godina održane u Galeriji Doma omladine Beograda, a govore o velikom potencijalnu, snazi i značaju umetnosti i mladim umetnicima našeg društva koji promišljaju teme ne samo od suštinskog značaja za našu ljudskost, već i za opstanak čitavog čovečanstva.

Čini se da je Vaša otvorenost od velikog značaja i za Vaš proces rada i način na koji umetnički iznosite na videlo sopstveni unutrašnji svet. Recite nam kako je teklo uobličavanje ovog ciklusa radova kroz različite medije: nađene objekte, video performanse, objekte velikog formata i one skoro minijaturne  pravljene od potrošnog i sasvim delikatnog materijala.

Katarina Drenjanin: Interesantno mi je da čujem uviđanje jedne otvorenosti u mom radu i u meni samoj. Budući da sam ja isprva doživljavala jednu zatvorenost, skrivenost, a onda se polako upustila u izražavanje kroz umetničko stvaralaštvo. Krucijalni deo procesa stvaranja radova koji sada čine izložbu bilo je dugo vreme osluškivanja sebe same, svojih sećanja, iskustava, osećaja u telu, ali takođe i upoznavanje sa drugima i slušanje njihovih priča. To je bio višemesečni proces promišljanja svog likovnog jezika, traženja i nalaženja materijala i rešenja u svojoj lokalnoj sredini, ali i vreme putovanja i upoznavanja drugih ljudi i njihovih istorija. Produkt procesa bilo je stvaranje i izvođenje umetničkih objekata i akcija. Kažem izvođenje objekata, jer su radovi velikog formata rasklopivi, uvek ponovo nastaju kroz akciju sklapanja ili ušivanja koju izvode više ljudi i na taj način su performativni. Mogla bih reći da ovaj ciklus radova za mene predstavlja jednu novu društvenost, otvaranje prema sebi i drugima, saradnju.

Vaši radovi vrlo direktno prenose osete, osećanja i sećanja pretvarajući ih u izvesne simbole, ali koji ujedno u sebi sadrže i čitave skupine novih, takođe nose i emaniraju energiju skoro pa opipljivu. Zašto nam je osobno i za društvo važno da se bavimo bolnim i teškim temama?

Katarina Drenjanin: Prosto svako ćutanje ostavlja prostor nedorečenosti između nas, a nositi bolna i teška iskustva samo u sebi zna da postane veliki emotivni teret, koji kao da obuhvata celo naše telo. Stvaranje prilike i prostora za deljenje priča, prepričavanje bolnih iskustava, kao i pažljivo slušanje i pokazivanje empatije, čini mi se da je jako bitno za jednu zdraviju društvenost, za osećaj opuštenosti i povezanosti sa drugima. Ćutanje i tolerancija na nasilje takođe nas zamrzavaju i stvaraju jaz, koji mi se čini da samo pričanjem i empatijom može da se premosti. Stvaranje umetnosti i rad sa ljudima su bliski mom senzibilitetu, i verujem da te dve stvari imaju divnu i važnu ulogu kao podrška ljudima i čitavom društvu da budu dobro.

Način na koji ste pristupili pojmu kuće i doma je zanimljiv zbog njihove višeslojnosti, višeznačnosti, i poimanja u smislu mesta, prostora i vremena. Prenesite nam Vaša razmišljanja na tu temu, kao i sva ona mesta koja smo dotakli na održanoj tribini, a koja su svakako od značaja za naše razmišljanje i širenje svesti o povezanosti i uzročnosti kuće i doma u arhitektonskim, urbanističkim, sociološkim, porodičnim, istorijskim i psihološkim okvirima.

Katarina Drenjanin: Tribina ,,Kako razmišljamo o kući i domu?’’ je nastala iz želje da se stvori diskusija oko reči kuća koja se nalazi u nazivu izložbenog projekta. Govornice na tribini bile su pozorišna rediteljka Dijana Milošević i psihološkinja Ana Mirković, koje su na bogat i zanimljiv način, svaka iz svog polja profesije, delovanja i mišljenja produbile temu i pružile nam nove aspekte kuće i doma o kojima dalje možemo da razmišljamo. Pored toga što je kuća arhitektonski objekat, ona je i mesto na kom se odvija raznolik saživot. Kuća i dom predstavljaju okosnice naše svakodnevice, naših stremljenja, našeg života. Bilo je potrebno da govorimo o ovoj temi koja neretko ostaje ,,iza zatvorenih vrata’’, a toliko nam je svima bliska. Dom za nas mogu biti gradovi u kojima smo odrasli, države, čitav svet, drugi ljudi, pozorište, za koje vezujemo osećaj sigurnosti, bezbrižnosti i prijatnosti. Svi nosimo bogata sećanja, asocijacije, iskustva, koja povezujemo sa kućom. Tribina je postala mesto susreta ljudi drugačijeg uzrasta, profesija, ličnih istorija i promišljanja o kući i domu. Čini mi se da smo na ovaj način za korak više stvorili jedan prostor podrške i razmene u kontekstu kuće. Tribina se završila entuzijazmom i pozivom da nastavimo da stvaramo zajednički prostor doma, sigurnosti i udobnosti u kontekstu grada.

S obzirom da ste u okviru održanih radionica imali i kraća vođenja ili bolje rečeno susretanja posetilaca sa Vašim radovima, prenesite nam utiske, ishode i nova saznanja nastala iz navedenih interakcija.

Katarina Drenjanin: Održana su dva vođenja kroz izložbu sa decom od 5 do 11 godina, i to se pokazalo kao svež i plodonosan pristup. Deca su bila aktivna, igriva i spremna da promišljaju likovne radove i da otkrivaju njihovu simboliku, tehniku, vrste korišćenih materijala. Bilo je značajno napraviti prostor za dijalog sa decom, o jednoj izložbi i temi koja se prvo čini da je samo za odrasle. Sva deca su se pokazala kao sjajni sagovornici i učesnici u likovnom promišljanju. Sam prostor galerije je nekako oživeo njihovim dolaskom, aktivnošću, pričanjem.

S obzirom da ste sa saradnicom Unom Krstojević ostvarili uspešan projekat pod nazivom „Kuća“ i pokazali interes i za društveno delovanje, koje teme ili projekte pripremate ili gde biste sebe voleli da vidite u skorijoj budućnosti?

Katarina Drenjanin: Radujem se nastavku rada na novom ciklusu umetničkh radova, i upuštanju u proces istraživanja, učenja i stvaranja u skorijoj budućnosti. Imam na umu nekoliko društveno angažovanih projekta na kojima bih volela da radim, a koji uključuju osetljive i marginalizovane grupe ljudi. Ideja doma i dalje nosi veliki značaj za mene, i verujem da će tako ostati i u budućnosti. Teme kojima osećam da želim da se bavim su univerzalno osetljive, i mislim da dotiču sve nas koji zajedno živimo na ovom području. Nadovezujući se na pojam doma, nastavljam svoj društveni i umetnički rad na temu sećanja, ratne traume, nasilja i empatije. U skorijoj budućnosti bih volela da vidim sebe u radu sa ljudima kroz društveno i umetničko delanje.