Foto: Stanislav Milojković

Ksenija Vučićević je još jedna zvezda našeg umetničkog neba, senzibilna i prefinjena u svom likovnom izrazu. Crtež kao primarno sredstvo njenog izražavanja dobija nove forme kroz postupak razgradnje, intuitivnog kreiranja i ponovnog građenja bilo prizora, doživljaja ili oseta. Crteži velikih formata sastavljeni iz mnoštva manjih radova, funkcionišu pojedinačno ali i kao celina. U tome je njihova čar jer mogu biti i apstrakcija i realistični deo nekog narativnog toka. S obzirom da pojedinačni radovi nastaju kao fragmenti bilo prizora ili doživljaja, mogli bismo ih posmatrati kao celinu koja nastaje zasnovana na principima sličnim onima iz filmske umetnosti.

Atmosfera radova na Ksenijinoj izložbi bliska je snoviđenju, a svojim monohromatskim koloritom kao da zimski ambijent unosi u prostor galerije. Predstavljeni su prizori, samo naizgled zamrznuti, a zapravo su trenuci koji se protežu u prošlost i budućnost, nisu vremenski ograničeni upravo autorkinim procesom promišljanja i proživljavanja koji su direktno utkani u svaki rad.

 

Kada radove posmatramo kao celinu, mogli bismo reći da im je zajednička odlika kretanje. Ono može biti pojmljeno kao egzistencijalističko pitanje ili kao vizuelna opčinjenost prizorima koji se menjaju dok smo mi statični. Šta za Vas predstavlja pojam kretanja, promene?

Ksenija Vučićevič: Pojam kretanja za mene obuhvata oba aspekta koja ste pomenuli – na početku sam koristila motive puteva i ulica kako bih doslovno prikazala prolaznost života, kroz konkretne prolaze. Međutim, vremenom sam pomerila granice svog rada i sada se više fokusiram na apstraktno kretanje koje nije toliko vezano za fizičke prolaze, već postaje nekako unutrašnje, ali prisutno. Kretanje i prolaznost postaju način da izrazim neizbežnost promene i prolazne prirode nas samih. Prolazak vremena, koji je izvan naše kontrole, stalno nas podseća na to koliko je naša postojanost krhka – mi isčezavamo, dok svet oko nas neprestano teče i menja se. Ta prolaznost, koliko god strašno zvučala, ne treba samo da nas zabrine. Umesto toga, volim da je gledam kao podsticaj da činim nešto sa svojim vremenom, da ga ne traćim i da budem svesna samog tog protoka. U tom smislu, kretanje postaje i poziv na življenje – poziv da iskoristim ono što imam i da stvorim nešto što ostaje, i nešto što me nadmašuje.

Na koji način se radovi predstavljeni u Galeriji DOB, u okivru izložbe „Magla se diže“, razlikuju u odnosu na prethodne radove i, s obzirom da ste na doktorskim studijama, da li ćete ovaj koncept nastaviti da razvijate u budućnosti?

Ksenija Vučićevič: Radovi na izložbi „Magla se diže“ predstavljaju nastavak mog istraživanja prolaznosti, ali sa dubljim ličnim pristupom. Iako se i dalje bavim temom prolaznosti, u ove radove unela sam više ličnih elemenata i subjektivnih osećanja. Dok sam u ranijim radovima koristila motiv puteva i fizičkih prolaza kao direktne prikaze prolaznosti, sada sam se okrenula ličnijim prizorima i pejzažima, kroz koje pokušavam da izrazim duboku, unutrašnju dimenziju prolaznosti i sećanja, koji su generalno blisko povezani motivi. Što se budućnosti tiče, svakako želim da nastavim da razvijam ovaj koncept. Mislim da ima mnogo prostora za dalji rad i produbljivanje same teme, bilo kroz dodatne varijacije u pristupu, bilo kroz dublje istraživanje unutrašnjih, ličnih dimenzija prolaznosti. Na neki način, smatram da je ovo tek početak i da ovaj koncept može rasti i graditi se u različitim pravcima.

Čime je bio uslovljen nastanak ovog ciklusa radova?

Ksenija Vučićevič: Nastanak ovog ciklusa radova bio je uslovljen mojim dugogodišnjim interesovanjem za temu prolaznosti, ali i potrebom da joj priđem na drugačiji, ličniji način. Od početka mog umetničkog stvaralaštva, prolaznost je bila centralna tema, ali način njenog prikazivanja se menjao. U prethodnim radovima više sam se fokusirala na univerzalnost i otvorenost – želela sam da svaki posmatrač može da se poveže sa tim prizorima. Ovaj ciklus, međutim, predstavlja pomak u mom pristupu. U njemu sam prolaznost odlučila da predstavim kroz prizmu ličnih osećanja i iskustava, dajući radovima dublju emotivnu težinu. Osećala sam da je pravo vreme da u svoje stvaralaštvo unesem i tu intimniju dimenziju, jer je to za mene lično imalo više smisla. Upravo ta želja da spojim univerzalno sa ličnim uslovila je nastanak ovog ciklusa i oblikovala ga na način koji me sada najviše ispunjava.

Šta Vam je najvažnije u stvaralačkom procesu?

Ksenija Vučićevič: Ni sama nisam potpuno sigurna. Stvaralački proces mi dolazi prirodno, iako svakako uključuje planiranje. Ipak, najviše cenim spontani deo, jer često upravo on stvori najbolje radove. Najvažnija mi je ideja i način na koji je prenosim. Ideje obično dolaze same, a onda ih kroz razmišljanje upakujem, i sve se na kraju sklopi kako treba.

Koje su Vaše novogodišnje želje?

Ksenija Vučićevič: Imam mnogo želja za novu godinu, ali ipak ću ovaj odgovor zadržati kratkim. Moje najvažnije želje su mir, zdravlje i radost kako za sebe tako i za ljude koje volim. Nadam se da će sledeća godina doneti više pozitivnih promena, kako na ličnom, tako i na globalnom nivou.