Lola Petrović (2000, Beograd) osnovne studije slikarstva završila je 2022. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi Simonide Rajčević, a 2023. master studije u istoj klasi. Trenutno pohađa doktorske studije na FLU. Izražava se kroz crtež, sliku, skulpturu i druge medije, samostalno i kroz saradnje. Učestvovala je na brojnim grupnim, a realizovala dve samostalne izložbe. Živi i radi u Beogradu.

Izložba ZORA Lole Petrović – KATALOG

***************************

Galerija Doma omladine Beograda

Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;

nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.

**************************

Ulaženje u prostor života

Zaglušujuća vegetacija i rituali koji ne traže čitanja. U izloženoj seriji radova Lole Petrović, vidimo život kroz bistrinu njegove odlučnosti.

Prikazani radovi nisu pitanje ili odgovor: ukoliko uopšte govore, mnogo su bliže konstataciji. Vešto izbegavajući predstavljanje u službi (sumnjajućeg) oka, oni nas vraćaju u prostor opšteg života. To nije život kao filozofski problem, već nešto manje izrecivo. Zbog toga je možda najbolje slediti umetnicu i započeti sa crtežima.

Ove odlikuje direktnost koja na prvi pogled pripada fondu „elementarnog/naivnog“, ali njihova punoća i preciznost ukazuju na nešto više. Tačnije bismo ih odredili ako kažemo da su zabeleške prvih ushićenja pred opštim kretanjem sveta. Ipak, ovo kretanje je lišeno drame; na njima ništa nije manje važno od nečeg drugog.

Svet u koji nas uvodi Lola Petrović ne zna za morbidnost i surovost, ali takođe nije puko „slavljenje života“. Pred sobom imamo prirodu koja „posmatra“ sebe samu.

Zato je slika žbuna (i hronološki poslednja u seriji) sasvim logično ishodište: kosmos, obuhvaćen u sferu koja vri. Ni ovde nemamo scenu konkretnih događaja ili narativnosti, već tačku – jedno.

U smislu u kojem je romantizam „poslednji san o jedinstvu čoveka sa kosmosom“, izloženi pejzaži su duboko romantičarski. Dovoljno je pogledati – za taj period redak – optimizam u slikama Philipp Otto Runge-a (npr. seriju „Doba dana“) i biće nam jasnija tradicija kojoj Lolino slikarstvo nesumnjivo pripada.

Ritualno, na koje nekoliko radova referiše, više ne pripada domenu kulture. Ono prestaje da bude simptom ljudske nemoći i racionalizacije i biva vraćeno u mir izvesnosti. Tako ždralovi u zanosu svog plesa, kao i umetnica u svojim autoportretskim intervencijama, postaju glasovi istog sazvučja. Jedno – kojem sve teži.

Stefan Kovačević