Generalna idejna i filozofska platforma u svakoj epohi gotovo sigurno kroji sudbinu univerzalnog toka produkcije nauke. Zato što ona nehotično u svakom pojedincu i istraživaču određuje posebne i specifične pristupe naučnim disciplinama. A tako se stvaraju poseban pogled na predmete, posebne metode i posebni ciljevi. I upravo zato, vrlo retko se primećuje da se u jednom periodu pojavi pojedinac koji će imati potpuno drugačiji pristup naukama a čiji stavovi će biti podjednako prihvaćeni kao i stavovi većine. Da bi se prihvatili ti inovativni stavovi i pristupi, potrebno je prethodno da se utiče na generalnu percepciju i idejnu platformu jednoga naroda u jednoj epohi, da se promene njegovi ideali, njegov pogled na svet i njegova opšta poimanja. Pre toga, bespredmetno i potpuno nelogično je govoriti o nekoj velikoj promeni u nauci. Ali taj proces obično veoma dugo traje.

Prema klasičnom filozofskom mišljenju u islamu i hrišćanstvu, religija je izvor saznanja, te je sasvim moguće iz nje preuzeti znanje na osnovu kojeg ćemo suvereno analizirati čovekov individualni i društveni život. Društvo je, prema tom pogledu, predmet naučnog istraživanja koje je nekad racionalno a nekad empirijsko, ali koje je svakako utemeljeno na saznajnim osnovama religije kao obuhvatnog pogleda na svet. Na isti način, kada se pojmi suština društva i socijalnog života, moguće je razmotriti i praktičnu ulogu religije u društvu. Socijalna filozofija u islamu nužno obuhvata sve te aspekte i ne ograničava se samo na analizu praktične uloge religije u zajednici. S druge strane, prema modernom stanovištu, u okviru kojeg dominiraju empiristički i pozitivistički stavovi, religija ne poseduje gotovo nikakav naučno kredibilan i saznajni karakter. Ona je zbir emotivnih iskaza i simboličnih obreda koji imaju dejstvo na razne tokove čovekovog individualnog i socijalnog života. Ona sama po sebi ne može razmatrati ni suštinu čoveka kao individualne ličnosti, ni prirodu društva. Religija je pojava koju treba da analizira druga saznajna institucija, a budući da ima i dejstva na društvo, bar delimično – a kod nekih sociologa i potpuno – ona se mora predstaviti kao socijalna pojava. I pošto je sociologija nauka koja razmatra socijalne pojave, obavezu analiziranja suštine religije i njene uloge u zajednici preuzimaju sociolozi.

Moderna sociologija je nastala kao moderna empiristička i pozitivistička nauka u Francuskoj. Ali ona nije takva i ostala. Tokom svog ne tako dugog života, ona je doživela mnogobrojne promene i reforme, a najznačije su se dogodile u Nemačkoj. Ugledajući se na neke svoje sunarodnike, filozofe iz XVII i XVIII veka, koji su u odbrani svojih racionalističkih stavova silovito napadali ideju da su validni i naučni samo empirjski sudovi, pojedini nemački sociolozi su uspeli da društvo predstave ne samo kao materijalnu već i kao duhovnu pojavu, što je veoma uticalo na metodu socioloških istraživanja. Vilhelm Diltaj i Maks Veber primetili su vrlo brzo da je nemoguće da se društvo, odnosno socijalni postupak ili društveni progres, kao predmet sociologije, poistoveti s predmetom prirodnih nauka. Socijalni postupak svakog čoveka sa sobom nosi određeno značenje. Takvi postupci se uglavnom svesno obavljaju zbog čega zahtevaju neki oblik svrhe, cilja ili značenja. Da li je to značenje skriveno pa ga treba protumačiti i razotkriti, ili se ono primećuje prilikom samog uočavanja socijalnog postupka, pitanje je koje se postavlja tek kasnije. Ono što je Diltaju, a pogotovu Veberu, bilo bitno jeste činjenica da pojave koje sa sobom nose određeno značenje ne možemo posmatrati na isti način kao što činimo kada se suočavamo s prirodnim pojavama. Jer prirodne pojave ne potiču od ljudske svesti.

Veber kao jedan od najslavnijih sociologa današnjice pokušao je da napravi jasnu razliku između humanističkih i socioloških nauka, pišući o tome da predmet sociologije nisu čovekovi postupci koji direktno ili indirektno dovode do nastanka društva, već samo oni postupci koje možemo da protumačimo kao socijalne postupke. No, treba imati na umu da je Veberova ideja ipak zasnovana na kantovskom razlikovanju subjektivnog i objektivnog sveta, odnosno sveta unutar nas i sveta izvan nas. U tom ruhu Veber poima i suštinu socijalnih postupaka. Naši socijalni postupci, prema njegovom mišljenju, razotkrivaju isljučivo svet unutar nas, pa ih zato treba poimati jedino kao takve. Oni ne pokazuju našu objektivnu vezu sa svetom koji nas obuhvata, jer takav odnos ne može ni biti pojmljen.

A kada socijalne postupke pojmimo i predstavimo kao pokazatelje i označitelje subjektivnog stanja svoje svesti, društvo sačinjeno od mnoštva tih postupaka više neće biti neko objektivno postojanje izvan nas, i mimo nas, kako bismo ga istraživali kao određenu objektivnu pojavu. Društvo će u tom slučaju biti ono što povezuje subjektivna stanja nekoliko osoba koje dele isto vreme i isto mesto. Stoga će cilj sociologije kao nauke o društvu, prema Veberovom mišljenju, biti da najpre analizira stanje svesti članova jednog društva kako bi se zatim zaključili modeli i idealni tipovi njihove misaone, kulturološke i emotivne povezanosti. Ti tipovi, Veber je želeo to da objasni, ne postoje u empirijskoj stvarnosti. Oni su samo apstrakcije koje će nas usmeravati u našim kasnijim društvenim analizama.

Ovakav pristup Veber ima dok posmatra različita obeležja čovekovog društvenog života, od ekonomije i kapitalizma, preko muzike i prava, pa sve do religije i filozofije. Ove pojave za njega ne predstvljaju niti metafizičku niti materijalnu stvarnost. Te pojave ni prema kakvom značenju ne mogu biti objektivne. Stoga, u njima ne možemo ni govoriti o kategoričnom uzročno-posledičnom sistemu. Uzimajući ovo u obzir, Veber nipošto ne želi da protivreči Karlu Marksu kada ističe da je duh kalvinističkog protestantizma duboko povezan s duhom kapitalizma. Naime, neki analitičari su smatrali da postoji jasna razlika između stavova ova dva velika sociologa, te da je Marks smatrao da su materijalne pojave uzroci stvaranja nekih idejnih struktura, a da Veber, bar u slučaju protestantizma, ističe da su upravo ideje one koje mogu da utiču na materijalne pojave poput kapitalizma. Kada stvari postavimo temeljno, shvatamo da Veber nije imao takvu nameru. Veber ne govori da u odnosu između ideje i materije ideja ima prednost, kako bi protivrečio Marksu. Njegov stav zapravo prevazilazi ovaj stupanj, jer on govori da čovekovi postupci uopšte nisu objektivni kako bi među njima postojali uzročno-posledični odnosi. Tu je reč samo o subjektivnim elementima, i u njima su duhovi potpuno izmešani. Svi segmenti ljudskog bića ujedno mogu biti i uzrok i posledica. Pa zato, duh kapitalizma je strogo povezan s duhom protestantizma. Veber kao neko ko je odrastao u racionalističkom nemačkom ambijentu, sigurno će biti rad da izvesnu malu primarnost pokloni idejnom segmentu, u ovom slučaju protestantizmu, ali to nipošto ne znači da on taj odnos smatra kauzalnim.

Na osmoj, i ujedno poslednjoj, tribini iz ciklusa „Islam i Zapad – filozofija i sociologija” nastojimo da pokažemo na koji način predstavnici islamske socijalne filozofije smatraju da su epistemološke osnove i temelji Veberove sociologije (i svih njenih grana) duboko relativistički, i da zbog toga pate od ozbiljnih logičkih i filozofskih problema. Tako treba posmatrati i Veberov pogled na protestantizam, pa i religiju uopšte. Veoma je upitno religiju svoditi na subjektivne doživljaje i od nje preuzimati samo određene vanjske segmente, kao što je to eksplicitno i sam Veber isticao. A budući da je Veber svojim enciklopedijskim znanjem i mnogostrukim pristupom različitim sociološkim temama gotovo kao nijedan drugi sociolog uticao na kasnije generacije i kod njih izazvao ili divljenje ili kritiku i otpor, ovakvo tumačenje biće od posebnog značaja.

Dr Muamer Halilović (Prijepolje, 1987), član je Saveta osnivača Centra za religijske nauke Kom u Beogradu. Diplomirao, magistrirao (tema: Suština civilizacije u transcendentnoj filozofiji) i doktorirao (tema: Komparativna analiza sociologije religije Muhameda Huseina Tabatabija i Emila Dirkema) na međunarodnom univerzitetu „Al-Mustafa” u Komu, u Iranu. Nakon završenih studija, u Iranu je bio šef Grupe za civilizacijska istraživanja na Instititu za društvene nauke „Bakiral-ulum”, gde je bio i glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa Filozofija civilizacije. Više od deset godina je glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa za religijske nauke Kom koji se izdaje u Beogradu, a član je uredništva i nekoliko drugih međunarodnih časopisa, između ostalih i časopisa Metafizika iz Azerbejdžana. Objavio je više od četrdeset naučnih radova iz oblasti islamske filozofije i socijalne misli u domaćnim i međunarodnim naučnim časopisima.
Važnije knjige: Istorija socijalne misli u islamu (Beograd, 2021), Islam i sociologija religije (Beograd, 2019), Sunce u senci (Beograd, 2018), Suština civilizacije u transcendentnoj filozofiji (Iran, 2018), Produkcija religijskih nauka – civilizacijski pristup (Iran, 2017), Moć društva: islam, filozofija, civilizacija (Beograd, 2016), Kratka istorija islamske filozofije – koautor (Beograd, 2014), Istorija kulture i civilizacije islama i Irana – prevod (Beograd, 2016).