Žak Lakan (1901-1981.) je bio francuski psihoanalitičar i psihijatar koji se, između ostalog, smatrao „najkontroverznijim psihoanalitičarem posle Frojda“. Žak Lakan nije, u pravom smislu potpisao nijednu knjigu osim „Teze o paranoidnim psihozama“, kako nam govori Pol-Loran Asun koji je pratio njegov život: knjiga „Spisi“ posthumno je objavljena ali je ostalo mnogo tekstova po časopisima. Postoji i seminar – živ govor jednog istraživačkog kontinuuma, živo mesto razrade sopstvenog mišljenja. Držao ih je od 1951-1980, nasuprot Vitgenštajnovom imperativu da treba „ćutati“ o onome o čemu se ne može govoriti Lakan aktualizuje govor u ime „etike ispravnosti govora“: „bez nepoznavanja imperativa polurečenog ne može se prići jeziku nesvesnog“. Po njemu, „naš jezik ne može reći istinu o istini, pošto se istina zasniva na onome što ona govori“. Dakle, psihoanalitička odgovornost prema jeziku mora biti primarna. Uzrok simptoma je represija istine. Lakan ne isključuje mogućnost da istna ima strukturu „fikcije“ i „logike fantazma“. Isto je tako smatrao da je pozicija analitičara suštinsko mesto „zagonetnog traumatizma“ koji se krije u nesvesnom, o kome pokušava da govori Frojd. Šta je to što nekoga čini psihoanalitičarem i terapeutom?

Predavač: Aleksandar Prica, doktorant i asistent na Filozofskom Fakultetu sa temom disertacije: „Hermeneutika sumnje: Razotkrivanje netransparentnosti svesti i porekla morala”. Sertifikovani je filoterapeut (IPH u Beogradu), i interaktivni psihonalitičar u Centru za filozofiju i psihoanalizu i interdisciplinarne studije (CERIP, Novi Sad). Glavne oblasti njegovog interesovanja su Ničeova filosofija, filozofija psihoanalize, kao i istorija filozofije. Razgovaraćemo o Lakanovoj ideji logike fantazma, značajnoj u terapeutskoj i kliničkoj praksi.