Izvesna odstupanja u tehnici i koloritu govore u prilog autorovoj mladalačkoj potrebi za eksperimentom i traženjem idealnog ili, bolje rečeno, adekvatnog likovnog jezika koji najbolje odgovara senzibilitetu i krajnjem željenom efektu. Postavku čini sedam digitalnih monohromatskih kolaža, dve slike kombinovane tehnike, rađene uljanim bojama, bojom iz hemijskih olovaka i papirnim isečcima prateći na drugačiji način strukturu digitalnih kolaža i jedan digitalni kolaž u kojem plavi i crveni tonovi otkrivaju slojevitost postupka prisutnog na svim radovima.

Foto: Stanislav Milojković

Slojevitost postupaka i elemenata od kojih su sačinjeni prizori odgovaraju misaonim procesima i načinima građenja priče, sećanja, sadržaja kao unutrašnjosti našeg bića. Ne kreće se od ideje i cilja, sve započinje kao unutrašnje komešanje, vođeno intuitivnim procesima, kao vid učenja, uobličavanja i spoznaje onoga što se ne može lako izraziti rečima. Slojevitost kao odraz različitih stupnjeva podsvesnog, gde su likovni elementi poput simbola. Sveukupno nismo suočeni sa ravnom plohom već uplivavamo u izazovno višeznačenjsko polje. Ovakvim postupkom Đorđe Radović otvara prostor i njegova moguća tumačenja, odnosno temu detinjstva kao najmoćnije i najkompleksnije mesto, epicentar našeg iskustvenog i formativnog života.

Radovićev metod građenja slike ima težinu, kao izazov koji traži posmatračev angažman i ne daje odgovore niti rešenja jer nas vodi na putovanje onoliko dugo koliko smo spremni da se prepustimo. U njemu je prisutna kotradiktornost onoliko koliko je to i sam život.

Glavni motiv ili barem onaj na prvi pogled najuočljiviji su portreti dece. Šta za Vas predstavlja detinjstvo i zašto ste taj period života izabrali kao okosnicu ovog ciklusa radova?

Đorđe Radović: Portreti dece predstavljaju glavni motiv koji u ovim radovima govori prvenstveno o kontekstu pozicije jedinke u grupi, kao i o vrstama programa koje ih određuju. Detinjstvo je period kada još uvek nismo svesni kakvo određenje nas čeka u različitim vrstama grupa, a one u poslednje vreme sve više imaju veze sa kompjuterskim sistemima i programima.  Čovek u savremenom svetu postaje samo određena jedinica u sistemu informacija, a toga često nije ni svestan, kao što nije svesno ni dete onih sistema koji ga negde pozicioniraju još od ranih dana. Deca na radovima mogu se posmatrati i kao odrasli ljudi ako govorimo o nivou svesti o svojoj poziciji u globalnoj mašini koja uzima čoveka kao resurs.

Neki Vaši umetnički postupci nisi lako prepoznatljivi ili su možda namerno skriveni. Za čitaoce i posetioce bi bilo zanimljivo da nam kažete više o predlošcima koji grade celokupnu sliku?

Đorđe Radović: Ono što je  takođe vezano za detinjstvo i tematiku eksploatacije resursa jesu pejzaži predela koje vezujem za najranije periode svog odrastanja. Fotografije pejzaža na radovima su teško pepoznatljive sa namerom da se prikaže kako jednim brzim postupkom u programu slika zadržava glavnu strukturu, ali izgubi izgled svega sentimentalnog ili piktoralnog, što su ti predeli imali za mene. Ipak, sa druge strane, on postaje upravo slika onoga što se u realnosti dešava, s obzirom na to da su površine poluton efekta nastale od mojih fotografija pejzaža, koji su poslednjih godina postali jedva prepoznatljivi usled kilometara površina razrovanih kašikama bagera. Za mene je to način da prikažem nemilosrdnost mašine prema ljudskosti koju sam ostavio nevidljivom, makar u sloju rasterizovanih fotografija. Ta nevidljivost ljudskosti boji radove ironijom zbog mnoštva portreta. U slučaju ovih kompozicija, portreti najviše likovno i vizuelno odgovaraju bogatstvu piktoralnosti, ako se posmatraju kao likovni elementi jednog pejzaža. Za mene je piktoralnost u pejzažu upravo taj element ljudskosti koji sam želeo da ostane blago prekriven, ali prisutan više kroz likovne aspekte porterta nego kroz ono što oni zaista jesu. Tome sam doprineo i time što sam portrete postupkom sečenja odvojio od njihovih mesta na grupnim, školskim fotografijama. Njihove pozicije na kompozicijama sugerišu na grupu, ali nedostaci njihovih drugih delova tela na nemoć i nedostatak najljudskije veze članova u takvim pozicijama.

Kako su nastajali radovi, koje bismo mogli grubo podeliti u tri celine, šta konkretno reflektuju, da li su teme unutar teme ili potreba za drugačijim pripovedanjem istog sadržaja?

Đorđe Radović: Imao sam potrebu da prikažem hronologiju svog procesa kroz različitost celina, ali i da razigram vizuelno pripovedanje. Radovi su nastali u dužem vremenskom periodu, sa većim pauzama. Krenuo sam od fotografija pejzaža i grupnih, školskih  fotografija, iz porodične arhive. Razmišljao sam kako ona veza koju ja lično osećam između ta dva vizuelna materijala može da se prikaže kroz jednu ili više vizuelnih celina. Rešio sam da se prepustim intuitivnom istraživanju i eksperimentisanju i kroz igranje došao do rezultata koje sam video prvo na digitalnim kolažima. Veliki formati za koje sam prvenstveno želeo da budu slike, a naknadno pretvorio takođe u kolaže, nastali su na osnovu prvih, digitalnih. Veći formati su drugačije pripovedanje sadržaja digitalnih kolaža, a takvo je iz želje da unapredim i nadogradim ono što mi je nedostajalo u ovima. Pojedine aspekte likovnog metoda bilo je jedino tako moguće izvesti.

Šta ste tokom ovog procesa stvaranja naučili novo o umetnosti i o sebi?

Đorđe Radović: Tokom ovog procesa stvaranja naučio sam da je uvek dobro dopustiti sebi slobodu drastičnijeg odvajanja od zacrtanog i isplaniranog, ali da je sigurnost plana vrsta pokretne snage. Ona vodi nečem možda mnogo boljem, ako se usudimo na neke postupke u kreativnom procesu, za koje niko ne može da garantuje koliko će biti uspešni. Nije bila najlakša stvar usuditi se, kad se radi, u ovom slučaju, o radovima većeg formata, koje nije bilo lako radikalno menjati, za razliku od digitalnih kolaža, kojima sam mogao da se poigravam pomoću nekoliko klikova na računaru i menjam ih, lako, do u nedogled. Mislim da još uvek nisam potpuno osvestio šta sam tačno naučio o sebi, a možda postoji neka lekcija koju tek treba da odgovaram, kada ću moći da proverim naučeno.

 

Da li je tema detinjstva za Vas završena ili mislite da ćete joj se iznova vraćati u nekim novim radovima?

Đorđe Radović: Kako vidim u svom dosadašnjem, ne mnogo obimnom opusu radova, tema detinjstva i sećanja na odrastanje je često prisutna, i javlja se kroz različitost načina prikazivanja. Mislim da tema nije završena ali da će se pojavljivati kroz drastično drugačije metode likovnog istaživanja, i da će verovatno postojati pauze u kojima će tema detinjstva biti odložena u fioku.

Ovo je Vaša prva samostalna izložba. Kakvo je Vaše iskustvo i čemu se nadate u budućnosti?

Đorđe Radović: Iskustvo prve samostalne izložbe bilo je uzbudljvo, nepredvidivo, puno promena pred samu postavku u prostoru. Bilo je neprocenjivo sagledati svoj rad u izložbenom prostoru, a meni lično bilo je veoma interesantno da vidim kako funkcioniše spajanje različitih celina u okviru jednog izložbenog prostora. U budućnosti se nadam da ću se često usuđivati da spajam različite pristupe u okviru jedne samostalne izložbe, ali se takođe nadam da će različitost pristupa doći i iz razloga što ću imati  koautorske projekte, čemu se veoma radujem!