Sa prvim koracima koje činimo u prostoru Galerije Doma omladine Beograda bivamo uvučeni u jedinstvenu ambijentalnu celinu. Iz osvetljenog hola stupamo u zamračeni prostor u kojem su radovi naglašeni toplim žutim i crvenim tonovima. Dimenzije radova, tehnike kojima su izvedeni, pažljivo osmišljene i usaglašene pozicije, i sveobuhvatni utisak celosti ukazuje nam da stupamo u jedan intimni prostor koji u nama budi osećaj da izloženom treba pristupiti sa velikom pažljivošću. Primetna je posvećenost i odlučnost u radu umetnice Ane Marinković.

 

 

Nepobitan je značaj izmeštanja, u formi putovanja, zarad novih uvida, dok je to u umetničkoj sferi još izraženije. Šta Vas je podstaklo da krenete na putovanje, kakva su bila Vaša očekivanja i primarni ciljevi?

Ana Marinković: Od malena imam izražen avanturistički duh, a od 19 godine sam počela da putujem sama i otvorila mi se potpuno nova dimenzija mogućnosti i slobode. Sa samostalnih putovanja uglavnom sam se vraćala veoma inspirisana. Fascinirala me je mogućnost preobražaja identiteta u novom okruženju. U Ameriku sam otišla posle završenih master studija jer sam oduvek imala želju da je posetim, ali nisam imala mogućnosti. Kao i većina ljudi, imala sam potpuno pogrešnu percepciju toga kakav je zaista život u Americi, ali sam opstajanje u takvom hiper-kapitalističkom društvu shvatila kao izazov. Smatrala sam da ću lako moći da se snađem uprkos mnogim barijerama na koje sam naišla, a cilj mi je bio da stvaram na nepoznatom terenu i samim tim proširim svoje vidike. Kada se osvrnem na život u Americi, moram da priznam da me je taj period mnogo toga naučio, a da sam se uprkos svojim sumnjama vratila vrlo inspirisana za rad.

 

 

Kakve su sve prednosti i opasnosti za mladog čoveka kada iskorači iz zone sigurnosti i udobnosti i sam se uputi u veliko nepoznato? Kakva su Vaša iskustva i saveti koje bi mogli da podelite sa svojom generacijiom i drugim mladim umetnicima koji imaju potrebu da se otisnu i oprobaju u nekoj drugoj sredini?

Ana Marinković: Podržavam izlaženje iz zone komfora i smatram da je dragoceno, pogotovo ako se bavite umetnošću. Ono što je ključno u snalaženju jeste da ne očekujete previše i da budete spremni na brojne kompromise. Ohrabrila bih sve mlade umetnike da odu u inostranstvo na neko vreme,  jer može da ih inspiriše u daljem radu. Smatram da je jako dobro izdvojiti se iz već poznatog okruženja, prvenstveno zbog samospoznaje ali i zbog širenja svesti. Možda je ključni momenat upravo onaj kada odlučujete kada je vreme za povratak kući ili pak za ostajanje. Mislim da često povučeni spoljnim uticajima možemo da donosimo ishitrene odluke, zato bih savetovala da svi dobro razmisle o dužini boravka u inostranstvu i da ostaju samo onoliko koliko im to prija. Za one koji imaju avanturistički duh i žele da putuju i stvaraju najbolja opcija su art rezidencije, jer dobijete najbolje iz oba sveta.

 

 

Kada smo pre nekoliko meseci razgovarali o izložbi Vaša zamisao je bila sasvim drugačija. Recite nam nešto više o samom procesu uobličavanja radova, samim tim i svih Vaših utisaka, sećanja i promišljanja koja se vezuju za određeni prostor i vreme.

Ana Marinković: Istina, moja zamisao pri prijavljivanju na konkurs bila je potpuno drugačija, međutim ono što je bitno jeste da se koncept nije promenio. Dok sam razmišljala o izložbi u Njujorku imala sam dosta ideja koji su sada elementi moje izložbe. Najveći problem bio je u izvedbi s obzirom da sam želela da radim animacije i ostvarujem se u medijima koje do tada nikad nisam probala, a iziskuju puno vremena. Između ostalog, sa komšijom koji je filmski producent sam krenula da snimam film koji na žalost nismo stigli da završimo, ali mi je taj video materijal bio dragocen u stvaranju radova za izložbu. Kada sam se vratila u Beograd shvatila sam da sve ideje koje sam imala najbolje mogu da pretočim u crtež. Crtež je uvek bio moja polazna tačka u stvaranju svakog rada, pa sam rešila da upravo on postane glavni medij na ovoj izložbi. Dok sam crtala i promišljala o radovima za izložbu moja sećanja i iskustva su se potpuno uobličila i slika o životu u Njujorku se iskristalisala. Bilo mi je jako bitno da dočaram svoje mentalno stanje u toku boravka u SAD kako bih mogla na što iskreniji način da komuniciram sa publikom.

Nesumljiv je uticaj specifičnog ambijenta grada, ulične umetnosti i popularne kulture na tvoje radove, istovremeno kroz serije crteža svedočimo o tvojim naintimnijim previranjima, dok nazovimo ’’segmente’’ postavke ujedinjuju u meditativnu celinu instalacija Simple life i Slav life.

 

Kad pogledate sa distance na vreme provedeno u Njujorku, koji umetnici, događaji, ambijentalne celine i društveni fenomeni su bili Vaš glavni podsticaj u stvaranju ove izložbe?

Ana Marinković: Moram da priznam da sam inspiraciju najviše nalazila upravo u svakodnevnom životu. Njujork je grad u kome nailazite na dnevnom nivou na kako interesantne tako i bizarne pojave, tako da su vizuelni nadražaji svuda oko vas. Inspirisale su me priče i životi ljudi sa kojima sam radila, a fascinirala me je upornost u tako okrutnom svetu. Svakodnevna borba za opstanak je bilo nešto što me je najviše pogodilo pa je dosta radova inspirisano upravo tim momentima mog života. Traumatične momente koje sam prolazila a kasnije analizirala, želela sam da pretočim u radove koji već sada na mene deluju katarzično.

 

 

Kako izgleda savremena umetnička njujorška scena, šta bi posebno istakli, da li i kakve paralele možete da napravite sa našim lokalnim prilikama?

Ana Marinković: Njujorška scena je veoma raznolika, a ono što bih istakla je konstantna inicijativa, kako galerija, tako i umetnika i organizacija, u stvaranju prilika za mlade umetnike. Volela bih da sam mogla više da iskusim Njujoršku scenu, međutim usled pandemije Covid-19, mnoge galerije i muzeji su se zatvorili, samim tim kulturno-umetničke aktivnosti su se svele na virtuelne izložbe, predstave itd. Moram da priznam da naša scena, iako znatno manja od Njujorške, ima mnogo potencijala i kvalitetnih, kako mladih, tako i starijih, afirmisanih umetnika. Nekada je jako teško da nađete nešto što vam je uzbudljivo u moru stvari prodajnog karaktera, koje po svojoj izvedbi i tehnici, moram da priznam, nisu najveštije. Ono po čemu je Njujork na zavidnom nivou u odnosu na Beograd jesu muzeji i aktivnosti u okviru muzeja. Nadam se da će se više prilika za umetnike otvoriti i na našoj sceni jer smatram da imamo veliki potencijal i jako talentovane ljude koji zaslužuju prostor kako kod nas tako i u inostranstvu.

Svedoci smo potiranja granice između ličnog i javnog prostora, korišćenja društvenih mreža u slavu lažnih realnosti, volontiranja intime zarad priznanja naše društvene niše i posledično samopotvrde naših uverenja. Ono što tvoj rad čini drugačijim je tendenciozno suprotstavljanje lažnom i samootkrivanje unutrašnjeg direktno i bez ulepšavanja.

 

 

Vaša doslednost je vidljiva od početka do kraja, šta bi bio Vaš umetnički zaključak i poruka?

Ana Marinković: Kada bih morala da sumiram čitavu izložbu rekla bih da je cilj bio da dočaram i teške trenutke života u inostranstvu koje smatram da se ne pominju u dovoljnoj meri, kao i da potenciram činjenicu da zaista “nije zlato sve što sija”. Smatram da u moru lažnog predstavljanja, pogotovo na društvenim mrežama, često zaboravimo da realno sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo, pa nam se desi da život živimo površno i kroz lažni sjaj, a ova izložba je tu da nas podseti i na ona najintimnija razmišljanja, koja nekada ne želimo da priznamo sami sebi.