[64. MARTOVSKI FESTIVAL INTERVJU] Mladen Kovačević “Zid smrti, i tako to”

Nagrađen na Beldocsu, dokumantarni film Zid smrti, i tako to” (2016, 62 min, Srbija), u režiji Mladena Kovačevića biće prikazan na 64. Martovskom festivalu 31. marta, u 19 časova (sala Amerikana, Dom omladine Beograda). Ceo život Brankica se bori sa gravitacijom na vertikalnom zidu koji nema ni početak ni kraj, gde nema nade, gde samo povreda i smrt mogu da se dese. Brankica ima samo svoja sećanja.

 

Dokumentarni rolerkoster Zid smrti, i tako to reditelja/scenariste/producenta Mladena Kovačevića, nastao u produkciji Horoptera iz Srbije i Restarta iz Hrvatske, imao je svetsku premijeru 19. aprila u švajcarskom gradu Nionu na uglednom festivalu Visions du Réel. Kovačević je debitovao autorskim dokumentaracem Anplagd  (do sada prikazan na oko osamdeset festivala na kojima je osvojio deset nagrada), a za svoj drugi film, Zid smrti i tako to, odabrao je priču o Brankici Nađ, ženi koja se čitav život bori sa gravitacijom na vertikalnom zidu koji nema ni početak ni kraj. Već kao desetogodišnja devojčica, piše u zvaničnoj najavi, Brankica je postala glavna atrakcija na vašarima širom bivše velike Jugoslavije, poznata kao princeza na zidu smrti. Uz stariju braću Jovicu i Sašu, „paklene vozače“ koji su inspirisali nastanak bajkerske himne Atomskog skloništa, vozila je motor paralelno sa zemljom, po zidu šest metara širokog drvenog bureta. Ova odvažna plavuša danas ima četrdeset i tri godine, šestoro unučadi i još uvek izvodi iste zastrašujuće akrobacije. Braća odavno nisu pored nje, ona je jedina ostala, zarobljena između melanholičnih sećanja i klaustrofobične egzistencije na poslednjem zidu smrti. Ključni saradnici Mladena Kovačevića su direktor fotografije Pablo Fero, montažerka Jelena Maksimović, kao i kompozitor Nemanja Mosurović. Hrvatski koproducent je Tibor Keser.

 

Mnogi su na prvu loptu u slučaju Zida smrti pominjali rad direktora fotografije, Pabla Fera Živanovića. Da li je taj aspekt filma u i tom obliku bio zacrtan od početka ili se možda iskristalisao tokom samog radog na filmu?

Mladen Kovačević: Slika koja se pojavi pred publikom neminovno jeste rezultat celokupnog procesa rada na filmu. Sa Pablom sarađujem već godinama, i njegov talenat zaslužuje da privuče pažnju. On je taj koji fotografiji daje posebnu likovnost. Konkretno, ovakav opservacijski pristup i stil kadriranja, nametnuli su mi se već prvim slikama koje sam imao u glavi na samom početku razmišljanja o filmu, o Brankici, o zidu smrti, o vašarima. Pored Pabla i mene, koji izborom uglova i planova gradimo vizuelni aspekt filma, podjednako značajna je Jelena Maksimović koja uticajem na izbor kadrova i svojim rezovima koji daju završnu formu svakom kadru, konačno oblikuje film. Na kraju, za izgled slike izuzetno je zaslužan kolorista Nikola Mrdalj.

 

A kako doživljavate aktuelnu srpsku dokumentarističku berbu?

Mladen Kovačević: Na osnovu filmova koji su snimani prethodnih godina i onih koji se sada snimaju, očigledno je da srpski dokumentarni film opravdava značajno mesto u svetskoj kinematografiji i zasluženo dobru reputaciju.

 

Šta sada? Koji je dalji put ovog filma i nazire li se već neki novi projekat? Pošto se Zid smrti, i tako to u dobroj meri približio estetici igranog filma, da li možda sebe vidite i na polju dugometražnog igranog filma u nekoj doglednoj budućnosti?

 

Mladen Kovačević: Nikada nisam pravio veliku razliku između igranog i dokumentarnog filma. Film je film. Igrani film se često približava estetici dokumentarnog, i obrnuto. Trenutno mi prija da se bavim dokumentarcima, iako sam se godinama školovao za igrani film. U fazi razvoja i inicijalnog snimanja su dva dokumentarna filma Beginnings i Yiwu – Santa’s Secret Workshop, a uskoro će biti završen i scenario za igrani film Koryo.

 

 Razgovarao: Zoran Janković

 

www.fcs.rs

 

 

 

Komentari