Foto: Marko Cvetković

Vladimir Nikolov (Skoplje, 1979) sarađivao je sa brojnim uglednim međunarodnim orkestrima i istaknutim džez umetnicima, a dobitnik je i niza nagrada za kompoziciju i aranžman. Od 2018. godine vodi Katedru za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kao jedan od osnivača i kolider ansambla Nikolov-Ivanović Undektet, objavio je tri albuma koje je časopis JazzTimes prepoznao kao ostvarenja jednog od najkreativnijih velikih džez ansambala u Evropi.

Realizaciju koncerta Vladimir Nikolov Noneta podržao je SOKOJ.

 

Na ovogodišnjem, 42. Beogradskom džez festivalu premijerno predstavljate Vladimir Nikolov Nonet i album „History Now“. Šta je bio početni impuls za ovaj projekat i kako se ideja o istoriji razvila u muzički koncept?

Vladimir Nikolov: U oktobru 2024. godine došao sam na Beogradski džez festival da čujem koncert „Serbian All Stars: Past, Present and Future“, na kom su svirali moje kolege. Konceptualno, to je bila drugačija priča, ali je na svoj način takođe bila vezana za istoriju — u ovom slučaju lokalnu. Koncert je bio fenomenalan; na sceni se dogodila neka posebna magija.

Taj koncert je snažno uticao na mene i podstakao me da napravim nešto slično, koristeći sličnu postavku benda, ali sa dodatim duvačima, kako bih tom već veoma energičnom ansamblu  dodao još jedan sloj zvuka i izraza.

U tom procesu počeo sam nešto dublje da razmišljam o istoriji kao konceptu, ne samo kao o zbiru događaja koji su se već dogodili, već kao o nečemu što i danas direktno utiče na način na koji razumemo sebe i svet oko nas. Istovremeno, svetska dešavanja poslednjih godina dodatno su potvrdila tu potrebu da istoriju preispitujemo. Čini mi se da je to neophodno, pogotovo ako imamo utisak da iz nje, očigledno, još uvek ne učimo dovoljno.

Moto projekta glasi „Mitovi su stilovi, i stilovi su mitovi“. Kako danas posmatrate odnos prema džez tradiciji i koliko je za Vas važno preispitivanje ustaljenih predstava o muzičkim stilovima?

Vladimir Nikolov: Preispitivanje je važno ne samo kada govorimo o muzičkim stilovima, već i o svim pričama od kojih učimo i na osnovu kojih gradimo svoju perspektivu postojanja na ovom svetu.

Fascinantno mi je to što gradimo čitave religije, imperije, nacionalne priče i kulturne pokrete na bazi — priča. To, naravno, ne znači da je to nužno pogrešno, ali jeste zanimljivo koliko nam je malo naučne utemeljenosti ponekad potrebno da bismo zajedno živeli na ovoj planeti i stvorili neke zaista velike stvari. I onda uništili ih i vratili se na početak, opet zbog – priča.

Priče pokreću svet, ali ga i ruše, često mnogo više nego administrativne potvrde, ugovori ili naši pokušaji da stvari jasno razvrstamo i smestimo u određene kategorije. Isto se, po mom mišljenju, dešava i sa muzičkim stilovima — napravimo kategoriju, damo joj ime, odredimo njene granice i vremenom počnemo da verujemo u nju kao u nešto čvrsto i nepromenljivo.

U deset novih kompozicija prepliću se različiti muzički uticaji, od posveta Lajlu Mejsu i Antoniju Karlosu Žobimu do neočekivanih intervencija u formi i snažnih improvizacija. Kako ste gradili odnos između referenci koje su u muzici jasno prepoznatljive i onih koje ostaju tek na nivou asocijacije?

Vladimir Nikolov: Postoje dva načina na koja se to obično odvija u mom slučaju. Prvi je intuitivan. Tokom rada na nekoj kompoziciji ne primetim nužno sve uticaje koji se prožimaju kroz muzički tekst, već tek pri kraju pisanja shvatim da tu postoji određena veza. Tada imam izbor da je naglasim, sakrijem ili ostavim da prirodno zrači istorijom.

Drugi način je studiozan: svesno odlučim da radim sa muzikom određenog kompozitora, ali želim da kompozicija, koliko god bila ograničena njegovim stilom, ipak zvuči novo i sveže. To nije jednostavno, jer je potrebno vreme da se svi ti elementi slegnu i obrade. Mislim da je ovo prvi projekat na kom sam uspeo da pređem neke ranije prepreke u tom kreativnom procesu.

Pisati omaž je, zapravo, teže nego pisati slobodnu kompoziciju. Kod omaža već ulazite u svet koji je publici poznat, pa postoji dvostruki teret: muzika treba da bude prepoznatljiva, ali istovremeno mora da donese nešto novo.

Što se tiče intervencija u formi, one su u službi igre sa stilovima. Nagla promena stila otvara novi muzički milje, u kom se i forma drugačije odvija. Kada se na to doda improvizacija, koja je u ovom ansamblu na zaista zavidnom nivou, nastaje neka vrsta muzičkog organizma koji sam sebe hrani idejama.

Foto: Ilija Pejoski

Nonet okuplja muzičare različitih generacija sa beogradske džez scene. Na koji način rad sa ovim ansamblom utiče na Vaš autorski izraz i šta Vam njegova specifična postava omogućava u muzici koju stvarate?

Vladimir Nikolov: U ovom projektu sam prvi put osetio istinsku potrebu da probam Elingtonov recept — da muziku pišem za muzičare, a ne za instrumente. Svaka kompozicija i aranžman pisani su tako da podrže njihovu individualnost. Čak su i izbor stila, tempa i karaktera često bili vezani za nekog od muzičara ili za njih kao konkretnu grupu.

U duvačkoj sekciji su Ivan Radivojević, Luka Ignjatović, Kristijan Mlačak, Matija Evetović i Đorđe Kujundžić. Svako od njih je potpuno svestan svoje uloge u svakom delu i, iskreno, ne sećam se da sam na probama išta morao posebno da objašnjavam. Trudio sam se da u aranžmanima ostavim dovoljno prostora da solisti sijaju, da program ima dovoljno gruva, a da u svemu tome pronađem i svoje gitarske linije koje podržavaju muziku.

Velika podrška i vizija ritam sekcije — Save Miletića na klaviru, Milana Nikolića na kontrabasu i Aleksandra Cvetkovića na bubnjevima — omogućile su mi da još lakše pronađem svoje mesto u bendu. Na kraju, ono što dobijam od ovog ansambla jeste upravo ta kombinacija stabilnosti i slobode.

Foto: Marko Cvetković

Na Beogradskom džez festivalu nastupali ste i ranije, a ovog puta se vraćate sa potpuno novim autorskim projektom. Šta ovaj festival znači za Vas kao muzičara, a šta, po Vašem mišljenju, njegovo višedecenijsko trajanje znači za razvoj i kontinuitet džez kulture u ovom delu Evrope?

Vladimir Nikolov: Godine 2019. nastupao sam na Beogradskom džez festivalu sa Nikolov-Ivanović Undektetom i Mežikom Malikom. Moguće je da sam to već negde rekao, ali taj nastup je i danas jedan od mojih najboljih u karijeri. I dalje se sećam atmosfere na sceni, a plakat tog festivala stoji okačen na centralnom mestu u mojoj radnoj sobi.

Mislim da je festival krucijalan za kontinuitet džez kulture kod nas, ali i za potvrdu Beograda kao važnog mesta za džez na ovoj strani Evrope. Činjenica da se održava više od četiri decenije govori o kontinuitetu koji je veoma teško uspostaviti, a još teže sačuvati.

Zanimljivo je i to što se na ovom festivalu zaista dešavala istorija o kojoj govorimo u „Istoriji sada“. Mnogi važni muzičari i projekti prošli su kroz Beograd i ostavili trag na generacije muzičara i publike. Mislim da tu istoriju treba poštovati i negovati, ali ne i posmatrati kao nešto završeno i nedodirljivo. Tradicija ima smisla ako iz nje nastaju nova muzika i nove ideje.

Ulaznice 42. Beogradski džez festival mogu se nabaviti na svim eFinity prodajnim mestima i onlajn.

Ovogodišnji 42. Beogradski džez festival održava se od 21. do 24. oktobra u Domu omladine Beograda i predstavlja 13 koncerata istaknutih svetskih i domaćih umetnika, uz završni džem sešn. Na festivalu ove godine prvi put nastupa 12 sastava, u rasponu od bluza, neobapa i postpanka do hip-hopa, R’n’B-ja, neosoula, flamenka, latina, fanka, mejnstrima i avangarde.

Organizator festivala je Dom omladine Beograda. Pokrovitelji su Grad Beograd – Gradska uprava – Sekretarijat za kulturu i Ministarstvo kulture Republike Srbije. Prijatelji festivala su SOKOJ i DPC Networks. Festival podržavaju Italijanski institut za kulturu u Beogradu, Institut Servantes, Ambasada Portugala i Institut Kamoeš, Zbigniew Seifert Foundation i Mid Atlantic Arts. Kreativni koncept i vizuelni identitet festivala potpisuje Agencija McCann Beograd.