Patrik Beson – borac za očuvanje pravih tradicionalnih vrednosti

Patrik Beson (1956) je francuski savremeni pisac, književni kritičar, novinar, polemičar, član mnogih žirija za dodelu književnih nagrada. Kao veliki prijatelj Srbije, veoma je angažovan u francuskoj i srpskoj javnosti, posebno u odbrani srpskog naroda u periodu od 1995. do 2000. koji započinje knjigom objavljenom u Francuskoj „Krik protiv klevetnika Srbije”, 1995.

Kao veliki poznavalac, oštrouman analitičar i kritičar globalističkih kretanja u svetu, političkih, ekonomskih i socijalno-kulturnih, veliki je borac za očuvanje pravih tradicionalnih vrednosti i u tom svetlu, kroz svoj lični doživljaj, piše ovo slojevito delo, u kojem naspram pogubnih manifestacija „naprednog“ sveta, u ličnosti Novaka Đokovića, osim jedinstvenog sportiste, prepoznaje sve one moralne, duhovne i duboko humane kvalitetene ophodne za opstanak ljudske vrste. U ovom višeslojnom esejističko-literarnom tekstu posvećenom svetskom teniskom asu, „najboljem svih vremena”, Besonov, onaj iskonski, nama već poznati, instinkt za pravdom izbija iz dubine njegovog bića.

Novak Đoković – teniser koji je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene

Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme balkanskih ratova 3 (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč „srpski” bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali.

Mikelanđelo u šortsu koji oslikava svod Sikstinske kapele

Gledaoci teniskih mečeva su teniseri, amateri slikari koji dolaze da gledaju kako jedan Mikelanđelo u šortsu oslikava svod Sikstinske kapele. Rekao je ne, ne toliko glasno. Pre bi se reklo da je to ne prošaptao, ali, šapat jednog diva podigne ogromnu buku. Masa ljudi mrzi injekcije, pogotovo kada ne znaju šta je u špricu. Vakcine prvog RS virusa iz 1978: primali su ih četiri do pet puta u istom danu. A za ručak bistra supa. Štiji bi u kasarnama nabavili bi gajbu piva i pili bi sve dok se ne komiraju. Kad bi se povratili bacili bi ih u rupu. Jedan od njih je otišao u tvrđavu zato što je napastvovao cimera iz ćelije. Bio je platinasto plave kose, svetloplavih očiju. Srbin je rekao ne. Na srpskom: ne. To ne na grčkom znači „da”. Da i ne: naravoučenije. Moje. Jedno da i jedno ne nisu protivrečni. To je taj srpski običaj da se „da” uvek kaže uz prećutkivanje, dosadu, prezir.