[INTERVJU] Vuk Vukmanović, bend Mac Tire: “Potrudićemo se da vam učinimo ovo veče posebnim” [ИНТЕРВЈУ] Вук Вукмановић, бенд Mac Tire: “Потрудићемо се да вам учинимо ово вече посебним”

Novosadski sastav Mac Tire je početkom marta ove godine objavio i započeo promociju svog debi albuma “Treatise” u izdanju SKCNS. Vuk, Srđan, Dejan i Marko donose beogradskoj publici zvuk modernog rokenrola 10. avgusta na Plato Milana Mladenovića, u okviru koncertnog serijala na Zidiću ispred Doma omladine Beograda. Pripremite cipele za igranje i ne propustite priliku da čujete ove srčane momke!

 

Mac Tire je pokrenut kao solo projekat 2014. godine, šta su najbitnije stvari koje su se desile do 2019. godine i ko čini aktuelnu postavu benda?

Vuk Vukmanović: Mac Tire je nastao objavljivanjem video singla “Outcast” najpre iz očigledne nemogućnosti da održim u životu bilo koji od bendova u kojima sam svirao od osnovne do srednje škole. Sa obzirom da sam u isto vreme neočekivano primljen na studije u inostranstvo, sve od snimanja albuma pa do prvih živih nastupa Mac Tire-a se proželo kroz nezanemarljiv period od 5 godina, nekoliko promena u postavi za lajv nastupe i svega 9 koncerata. Ipak, taj vremenski period je omogućio da album koji danas promovišemo opravda očekivanja kako publike, tako svih onih koji su učestvovali u njegovom stvaranju, kao i onih koji su u tome nastavili sa mnom. Pored mene (Vuk Vukmanović) i Srđana Simića na solo gitari koji je tu od početka, konačno se ustalila i već iskusna ritam sekcija; Dejan Šarković na bubnjevima i Marko Vanović Ramone na basu.

Kako biste definisali svoju muziku ljudima koji nisu imali prilike da vas čuju?

Vuk Vukmanović:  Obojeni program je u pravu kada kaže da je „svaka definicija gubitak slobode“, svi se mi bavimo rokenrolom u njegovom najširem obliku i ne bih poušavao da ulazim mnogo dublje u to pitanje. Ostvarujemo svoje pravo na slobodu izražavanja kroz muziku sa određenim stavom i formom, a podfolderi su mi manje interesantni. Na kraju krajeva, kada je nešto dobro i najbitnije iskreno, koga briga šta je i kako se zove.

Početkom marta objavili ste debi album „Treatise“, recite nam nešto više o njemu i kakve su dosadašnje reakcije publike?

Vuk Vukmanović:  Mislim da sam u Brus Springstinovoj biografiji pročitao da prvi album praviš celog života – naš prvenac „Treatise“ je tako više kolekcija pesama nego strategisana celina, kao što je to i slučaj kod njega. Ovo je 9 pesama od kojih je skoro svaka napravljena za neku od mojih bivših (grupa). A svaka od tih grupa je bila potpuno različita, bilo je tu svega, od alternativnog roka i modernog rokenrola preko fanka do panka i brit popa, pa je tako i materijal bio vrlo insiprativan za produkcijski rad. Takva situacija mi je takođe omogućila odličan izgovor da okupim skoro sve moje lokalne heroje u studiju „Matrix“ i prevarim ih da odsviraju i otpevaju nešto na „ploči“. Singl „Spite“ je glasovima publike otišao na vrh februarske top-liste sad već kultnog „getonthestage“ webzina koji je ovih dana proslavio 20 godina postojanja, album je proglašen albumom nedelje na Oradiju, a na portalu musicpocket piše da je to najbolji CD izdat u poslednje 2 godine na ovim prostorima.

 

Nastupali ste na ovogodišnjem EXIT festivalu, kakve utiske nosite sa tog koncerta?

Vuk Vukmanović:  Sanjam nastup na „adult“ EXIT-u već 10 godina, koliko je i prošlo od kada sam poslednji put svirao sa svojim školskim bendom na „BABY EXIT-u“, propratnoj manifestaciji za decu, koja se takođe održava na Tvrđavi. Srđan je tada svirao kinesku les paul gitaru, a ja neke bezimene bubnjeve. Ove godine, mi i The Cure na nekoliko stotina metara, šta još neko može da poželi u životu?

Kako ocenjujete stanje na domaćoj muzičkoj sceni? Gde je vaše mesto na njoj? Rad kojih kolega posebno cenite?

Vuk Vukmanović:  Možda ne živim u Srbiji već 5 godina, ali sam dete koje je odraslo u studiju i preživelo bombardovanje ispod dvadesetčetvorokonalne miksete. Šund je danas moj NATO, a ja sam i dalje ispod miksete. Kad ne sviram, slušam Vlatka Stefanovskog i Miroslava Tadića, Ramba Amadeusa i Josipu Lisac. Volim i duhovnu muziku Divne Ljubojević, ona je naša Loreena McKennitt. Vlatko i Miroslav su na nivou Paca de Lucie, Rambo je naš Frank Zappa, a Josipa je Josipa. „The Last Balkan Tango“ Borisa Kovača mi je jedan od najboljih albuma sa ovih prostora, a volim da pustim i grupe „Heroina“ i „Minstrel“. Minstreli su upravo završili novi album. Cane i Anton su nezaustavljivi, album „Sloboda ili Ništa“ je odličan. Odrastao sam na panku i prvom album grupe Blitzkrieg „Part One“. Možda izgleda kao da sam zarobljen u vremenu, ali jednostavno nisam prisutan ovde, pratim bendove koji cirkulišu Evropom i odatle vučem inspiraciju. Mac Tire (izgovara se Mak Tir) na staroirskom znači sin zemlje i to se podudara sa nekom idejom da smo svi mi „stanovnici“ zemlje a ne države, pa tako ni „scenu“ ne gledam kroz lokalnu prizmu. Obožavam da odem na koncerte surf rok benda Daikaiju gde god da ih uhvatim, oni su već godinama na svetskoj turneji koja se samo na kratko zaustavlja i njihov nastup je za mene vrhunac klupskog rokenrola na svetskom nivou. Sve više sam otvoren i za electro-pop. U Ženevi sam otkrio tipa koji se zove POL i koji ima nekoliko projekata sve od apstraktne elektronike gde izvodi dron muziku na prežičenim Nintendo DS kontrolerima pa do indie-pop benda koji producira i u kom svira. Zovu se Tout Bleu. U Senegalu sam na kratko radio sa amaterskim reperima i pokušao da spojim makedonske ritmove sa afričkim, a pevao sam malo i na wolof-u. U Švajcarskoj me je moj brat od tetke i sada već svetski priznat kompozitor, Nemanja Radivojević, uveo u svet savremene „klasične“ muzike koja je neretko uzbudljivija od bilo koje standardne rok svirke u svakom smislu. Na kraju, tu gde sam u datom trenutku, tu mogu da crpim, učim i delujem.

Šta spremate za svirku u subotu i šta biste poručite publici koja još uvek razmišlja da li da dođe na vaš nastup na Zidiću?

Vuk Vukmanović:  Uvek sam imao lepo iskustvo kada sam svirao u Beogradu, velik grad – velika slika. Mi smo to što jesmo, potrudićemo da vam učinimo ovo veče posebnim, nakon koncerta imaćete priliku da kupite naš CD, i na kraju, kako bi to rekao onaj fenomenalan tip sa radija, „…Ti još razmišljaš? – Bolje nemoj.“ Vidimo se!

 

Komentari