Foto: Bojana Janjić

 

Na postmodernistički način, autorka kolažira različite stilove, narative, vremenske periode i događaje, koji po svojoj suštini prezentuju zajedničku hipotezu o napadu i odbrani agresora/žrtve. Vidljivi segmenti ideološkog aspekta preuzetih iz potkulture, postaju neizostavni deo autorkine poetike, što doprinosi metatekstualnom čitanju slika. Na taj način likovni iskaz Simonide Rajčević postaje višeslojan i intrigantan.

 

Imajući u vidu pojedinačni narativ prezentovan na izložbi „Strelice“, uviđamo da predstave na nekim slikama nalikuju ’frejmovima’ iz žanrovski diferenciranih filmova – od drame do akcije. Da li Vam je pri izgradnji koncepta bio važan element kolektivnog raspoznavanja simbola/idola koji su označitelji za borbu?

Simonida Rajčević: Naučena sam da stvaram slike u glavi u odnosu na format i kompoziciju koju osmislim unapred. S obzirom da su neki od fotopredložaka, koje sam koristila kao metodu rada, fotografije ili delovi fotografija, ti ’frejmovi’ su, zapravo, kombinacija raznih medija.

Kolektivno raspoznavanje simbola ili idola je jedna od metoda aproprijacije koju oduvek koristim u svom radu; fascinacija svim vrstama umetnosti, koja je ogromna, pa iz tog jezgra i sopstvenih iskustava vučem osnovnu liniju za komunikaciju rada sa publikom .

 

Ženska figura na slikama je prikazana na tri različita načina; ona se nalazi na granici istorijske predstave Judite koja obezglavljuje Holoferna i ženskog dominantnog subjekta u mirnom stavu. Koliko su pitanja emancipacije žena važna u kontekstu prezentacije na Vašem projektu?

Simonida Rajčević: Emancipacija žena je ekstremno važna; tamo gde je više uspela, bitno je da se razvija, ovde gde je u večitom povoju, prioritet je da se kroz edukaciju barem malo započne.
Retko koristim ženski subjekt u svom radu. Belo muško telo je ono što je dominatno i osnovni subjekt/tema kojima sam se bavila kroz figurativnu sliku i crtež.
Izložba Strelice nevidljivo napušta taj narativ i bavi se drugim – poniženim i poraženim u ovoj društvenoj raspodeli, bez obzira na državu i granice. Poniženi postaje društvena i porodična žrtva; žrtva u jednom trenutku, usled pritiska, neumitno uzvraća udarac i postaje agresor, a kao što svi znamo, svaka agresija se završava tragično po sve – i po žrtvu i po agresora samog. Svi postaju žrtve u društvenom poretku.

 

Foto: Bojana Janjić

 

Pored ženske figure, vidljiv je i Brus Li sa markiranim nunčakama, koji simboliše borilačke veštine na filmu. Ipak, sa druge strane su prikazani bokseri Mejveder i Mekgregor u momentu spektakularnog meča nazvanog „The Biggest Fight in Combat Sports History” ili „Money Fight” sa istaknutim bokserskim rukavicama. Da li je na tim slikama akcenat na oznakama za borbu pre nego na samoj borbi?

Simonida Rajčević: Kroz razvoj civilizacije razvili smo naša oruđa i oružja. Bokserske rukavice doživljavamo kao plemenito oruđe za ljudske ruke. Kao primarno oružje slede nunčake, a veština, fizička spremnost, okretnost, brzina, stamina i snaga, snaga uma koji može da prebrodi bol i umor su zapravo ono sa čime ih identifikujemo.
Novac je merilo ovih veština i mogućnosti, a takvo društvo zauvek zaključava svakog pobednika, kao i ideju pravde i nepravde.

 

Da li na izložbi jednakost između ženske i muških figura predstavlja svojevrsni manifest feminističke borbe u savremenom društvu?

Simonida Rajčević: Žena na slikama drži istorijski mač i seče glavu generalu, ili, sa druge strane, smireno, u automobilu čeka, puši i drži pištolj.
Da li je osnovna tema ovih prizora žena, oružje ili čin, teško je reći. Ove scene su veoma narativne, ilustruju situaciju i smatram da je upravo čitav narativ zapravo tema. Žensko čekanje i kadar pasivne pretnje je napet; ali mi se ne plašimo žena, takvi prizori nas iznenađuju i smatramo ih izuzetkom od pravila. Naš mozak obrađuje stvari na sledeći način: „Žene nisu agresivne, drugačiji su muški i ženski hormoni, oni time upravljaju, to je to! Muški mozak i ženski mozak su drugačiji. Žene ubijaju samo decu i ljubavnike, ali i to je retko. Takve žene su poremećene žene…“.
Žene i muškarci su različiti, ali ne baš toliko različiti.

 

Foto: Bojana Janjić

 

Muziku koja prati vizuelni aspekt projekta, radila je Manja Ristić. Kako je došlo do saradnje i na koji način ste usaglasile estetiku tona i slike?

Simonida Rajčević: Manja i ja se dugo poznajemo. Oduvek sam volela ono što radi, ali i obrnuto – ona je volela ono što ja radim. Zatim smo počele da radimo na mojim projektima. Nikada nismo taj početak ni prokomentarisale, toliko je to bilo normalno i nekako očekivano.
Manja trenutno živi na Korčuli, odakle je njena mama. Međutim, pošto se dobro razumemo, potrebno nam je samo par mejlova da se dogovorimo oko onoga što želimo da kroz zajednički rad postignemo. Kada se čujemo, pričamo o privatnim stvarima. Uvek sa nestrpljenjem očekujem taj trenutak, kada bi trebalo da po prvi put čujem njenu muziku. Sve mi je to toliko uzbudljivo. Manjin audio rad sa izložbe mi je u isto vreme doneo osećaj svečanog i dirljivog.

 

Vaša legendarna priča o susretu sa Peti Smit je nešto što Vas je okarakterisalo kao likovnu predstavnicu kontrakulture. Koja muzika Vas zapravo inspiriše i šta smatrate krucijalnim za Vaš privatni, ali i profesionalni razvoj?

Simonida Rajčević: Od detinjstva me je najviše inspirisala ’pametna’ pop muzika. Veoma mi je draga kombinacija nečeg laganog, jednostavnog, masovnog, veselog i nekog udubljenog, širokog umetničkog izraza koji je veoma direktan, britak, iskren, duhovit, ironičan i osvešćen.
U ostalim žanrovima, posebno rokenrolu i kantriju, oduvek sam volela izuzetno definisane autore koji koriste isti takav umetnički izraz.
Tako je to išlo s vremenom, takve autore pratim i u hip hopu.

 

Koju muziku slušate danas?

Simonida Rajčević: Dok čekam nešto što bi me potpuno oduševilo, prolazim kroz novu muziku na koju usput naiđem. Dok radim u ateljeu slušam svu moguću muziku XX veka koju sam oduvek i volela, kao npr. Eurythmics, Kate Bush, Sinead O’Connor i druge.

 

Početkom devedesetih ste bili članica Studentske uprave kluba Akademija, dok je muzički urednik kluba u to vreme bio Dragan Ambrozić. Kakve su Vam uspomene na Beograd devedesetih?

Simonida Rajčević: Privatne uspomene na taj period su mi zaista divne. Kao jako mlada sam imala divan prostor za život i rad; divne i zanimljive prijatelje i puno ljubavi, pomoći, kako od njih, tako i od roditelja. Na fakultetu mi je takođe bilo super, kako preko dana tako i uveče – u čuvenom klubu Akademija.
To je bilo strašno vreme, vreme ratova, protesta vreme ogromne inflacije.
Sigurno je bilo jezivo i strašno, ali ogroman teret svega toga poneli su naši roditelji, dok smo mi bili samo mladi, puni želja, potreba i ambicija.

 

U kojoj meri vidite ideološku razliku između Beograda devedesetih i Beograda danas?

Simonida Rajčević: Nikakvu. Tada smo bili društvo koje se slama zajedno sa državom, a sada smo, kao posledica toga, primitivno i slomljeno društvo.

 

Foto: Bojana Janjić

 

Profesorka ste na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Na koji način sagledavate progres mladih/budućih umetnika – u kom se likovnom smeru kreću?

Simonida Rajčević: Kreću se u svim smerovima. Drže se osnovnih šema koje studije od njih i zahtevaju, što znači da stvaraju radove u određenim medijima.
Njihove ideje i širina koju su sposobni da proizvedu, kao i sama otvorenost je ono što unutar faksa, a i mimo njega, pruža svakom pojedinačno mogućnost za kreaciju koja može da dodirne druge.

 

Na koji način percipirate razvoj novih medija i njihovu ulogu u kontekstu likovih umetnosti?

Simonida Rajčević: Radoznalo pratim razvoj svega novog, pa i medija. To sam videla od tate, istoričara umetnosti, koji je bio takav – radoznao.
Pokušavam da u svojim mogućnostima isprobam novu tehnologiju i medije kad god imam priliku za to. S obzirom da živim dugo ovde, nemam baš puno takvih prilika i sve te mogućnosti su veoma ograničene.
Što se tiče onoga što pratim kroz medije o novim medijima unutar umetničke prakse, sve se svodi na tu medijsku predstavu koja do mene dođe i na ideju autora, ako uopšte uspem da je razumem i doživim na pravi način.