[INTERVJU] Luka Cvetković: “Umetnost je hrabrost”

Samostalna izložba Luke Cvetkovića “Honey, I’m Home” predstavlja pasivni oblik reagovanja na socio-političke manifestacije koje se ogledaju u svakodnevnom životu. Umetnik kroz video radove i foto instalaciju, koje publika može videti u Galeriji Doma omladine Beograda do 18. septembra, preispituje unutrašnje stanje kod posmatrača i provocira ga da intelektualno promišlja o sopstvenom/kolektivnom odsustvu sigurnosti, načinima reagovanja na probleme nastale u društvu i da kroz sagledavanje celine na lični način pozicionira usamljenost u odnosu na postojeće političke diskurse.

Luka Cvetković

 

Prespajanjem različitih narativnih celina, koje u međusobnoj interakciji čine umetnikov stejtment o neadekvatnom reagovanju na unutrašnje i spoljašnje požare, Cvetković kroz višemedijski projekat ističe važnost razumevanja pozicije pojedinca unutar rigidnog društva u kome se nalazi.

 

Projekat “Honey, I’m Home” predstavlja Vaš lični stav o kolektivnom (ne)reagovanju na važne društvene probleme koji nas okružuju. Kako vidite gradaciju opšteg stanja u odnosu na istorijsku i medijsku reprezentaciju sadržaja?

Luka Cvetković: Čini mi se da je danas gotovo nemoguće proizvesti nove, autentične oblike reagovanja na socio-politička i kulturno-politička stanja. Danas se kao individualno i kolektivno telo nalazimo u anesteziranom pasivizmu koji je posledica agresivnog diskursa i nerešenih transgeneracijskih trauma. Reagovanje iz takvog stanja vodi u pseudo-akcije, koje samo zamagljuju istinske probleme; istinska žarišta, zbog namirivanja trenutnih emotivnih potreba, sa osećajem da se učestvuje u promeni. Zato mislim da je sada pravi trenutak da NEreagujemo. Ova izložba, između ostalog, predlaže promatranje autentičnog oblika pasivizma, koji se odmiče od agresivnog diskursa i razmišlja o oblicima reagovanja, o pravim požarima koje treba gasiti (kolektivnim ili individualnim) kao i potrebi za novim diskursom.

 

 

Na izložbi su predstavljena tri rada: na instalaciji je prikazana devojka koja spava, dok je ispred postavljen video na kome, za to vreme, krevet gori. Na drugoj strani Galerije se nalazi video dokumentacija u kojoj klizačica u vatrogasnom odelu vozi rolere. Kako biste opisali ovu narativnu celinu?

Luka Cvetković: U pitanju su zapravo dve narativne celine.

Reklama za sigurnost, odnosno nestanak iste čini bilbord devojke u pidžami sa Ikea uputstvom za upotrebu kreveta i video rad Honey I’m home (po kojem izložba i nosi ime) koji dovodi u pitanje pasivizam, sigurnost i konstantne požare koje osećamo da gore najčešće tek kada se približe intimnom prostoru.

Drugi deo je video rad ”Firefighter“ koji se bavi pseudo-akcijom, nereagovanjem ili neadekvatnom reakcijom.

Obe narativne celine su osmišljene kao prostor za kontemplaciju o ličnim i kolektivnim gorućim pitanjima.

 

Na projektu ste sarađivali sa kustosom Dušanom Savićem, bivšim urednikom likovnog programa Galerije Doma omladine Beograda. Kako je došlo do saradnje?

Luka Cvetković: Sa Dušanom Savićem sarađujem već tri godine. Bio je kustos, a nekada i aktivni učesnik mojih  performansa/protesta (2018) i revolucija (2019) koje sam sproveo na ulicama Beograda u okviru umetničkog kolektiva „Institut za Aplauz“. Zajedno smo ostvarili projekat Beograd-Venecija (2019), četrdesetodnevnu protestnu šetnju u susret Paviljonu Srbije na Bijenalu u Veneciji. Iz protesta prema netransparentnosti u donošenju odluka, nekompetenciji ljudi koji su uzurpirali funkcije u kulturi,  nepostojanju i urušavanju institucija, ali i inertnosti u Srbiji, postali smo nevidljive, pokretne institucije u šetnji dugačkoj 900 km. Tokom šetnje su se desili i prvi razgovori na temu ove izložbe koje smo prirodno nastavili tokom 2020. godine.

 

Foto: Luka Cvetković

 

Na koji način mislite da je kolektivna/lična svest izgrađena u odnosu na traumatičnu (nacionalnu) prošlost?

Luka Cvetković: Ako pogledamo primer Srbije, vidimo da generacije pre nas nisu imali snage i kapaciteta da rasvetljavaju patnje koje su se dogodile devedesetih godina i da stave tačku na stravičnu prošlost ove zemlje, čime nam je onemogućeno da volimo zdrave, već se vezujemo za traumatske delove. S toga se potisnuti sadržaj nerešenih pitanja vraća kroz stalnu retraumatizaciju na kolektivnom nivou. Posledica bombardovanja, čije su traume proizvele, sa jedne strane, patološku vezanost ka nacionalističkoj Srbiji bez obzira na vrednosti i ideje koje se unutar nje stvaraju (jer je strah od smrti i zahvalnost generacije 85’-00’ ka svojim roditeljima veća od bilo koje ideologije), a sa druge strane kompleks niže vrednosti u odnosu prema svetu i prema nekim drugim nama, boljim od ovih koji smo sada. Zato biramo ovakvu konstituciju, da bismo pitanje nerešenih trauma držali živim. Moramo naći snage da se odvojimo od trauma naših porodica i da počnemo da stvaramo novu istoriju.

 

Beogradskoj publici iz kulture i umetnosti ste poznati po aktivističkim performansima koji direktno upućuju na određeni problem u društvu. Na izložbi “Honey I’m Home” ste pristupili preispitivanju gorućih problema na drugačiji način – pasivistički. Da li mislite da ovakav oblik provociranja pojedinca može da dovede do istinskog preispitivanja ličnih stavova?

Luka Cvetković: Kroz svoju umetničku praksu bavim se pitanjem publike, različitim modelima njenog učešća u procesu stvaranja umetničkog dela i reagovanjem na kulturna, politička i društvena stanja. S toga, kao svoj zadatak vidim komunikaciju o problemu različitih vrsta sa publikom. Ali danas je stanje toliko loše da čak i samo uočavanje problema i njegovo iskazivanje postaje problem. Pre samo nekoliko dana sam dao izjavu za jednu televizijsku stanicu u kojoj sam govorio o nekompetenciji kao najvećem problemu u kulturi, koja je totalno cenzurisana, što ne znači da sam rekao nešto epohalno pametno i zastrašujuće opasno, već samo da smo postali društvo koje više nema hrabrosti. Veći problem je bila cenzura Stevana Dojčinovića i Ljiljane Smajlović, nego Luke Cvetkovića, ali moramo razumeti da umetnost danas ima ulogu sličnu istraživačkom novinarstvu i psihoanalizi, ona traga za istinom ispod slojeva vidljivosti i kreira događaj koji uzdrmava kategorije kroz koje promatramo stvarnost. Umetnost je hrabrost. A hrabrost je nekada i nereagovati.

 

 Foto: Dušan Savić

 

Da li verujete da je sloboda mišljenja i reči lična reakcija na zabrane ustanovljene u prošlosti ili novo vreme dovodi do preispitivanja opšteg pozicioniranja pojedinca u odnosu na društvene normative?

Luka Cvetković: Slobodu mišljenja razumem kao hrabrost suočavanja sa sobom, kontekstom u kojem živimo i reagovanje naspram tog konteksta, ali i prihvatanje odgovornosti naspram zaključaka koji na tom putu pronađemo. Ona je samo alat jednog demokratskog društva čiji Srbija, nažalost, ne želi da bude deo. Prošlost je samo skup sećanja; trauma i uspeha i to najčešće tuđih. Ja verujem u kreiranje nove istorije; u kreiranje nove memorije. Ne postoji neko novo vreme koje će doći. Budućnost će se graditi naspram nas i naših postupaka. Mi smo vreme.

Komentari