[INTERVJU] Dejan Klement, umetnik: “Može se ostati dosledan, ali to ima svoju cenu”

„Izložba praznih džepova“ Dejana Klementa, otvorena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 13 marta 2020. Tim povodom smo porazgovarali sa umetnikom na temu savremenog koncepta u umetničkom stvaralaštvu i aktuelnoj izložbi.

Dejan Klement, foto: Jelena Pavićević

 

Vaš projekat Izložba praznih džepova je svojevrsni manifest umetnika koji živi i stvara u savremenom društvu. Spoj izloženih objekata – praznih džepova rašivenih sa farmerki i kritičkog teksta koji ste napisali za katalog, čine celinu u razumevanju pozicije umetnika danas. Da li biste mogli da nam približite koncept i početnu ideju koju ste imali prilikom kreiranja aktuelnog projekta?

Dejan Klement: Jednom sam čuo koleginicu da izgovara: Da sam srećna bila bih najgori umetnik. Često pomislim na to, da li ta težina pod kojom stvaram, sve što me tišti i zabrinjava, ta nesigurnost koju nemaština donosi sa sobom, izolovanost, neprilagođenost, da li sve to meni čini uslugu i zapravo doprinosi kvalitetu radova i izboru tema kojima ću se posvetiti. Ova izložba je upravo na tom tragu preispitivanja, gde, sa jedne strane, govorim o činjenici da su mi dvanaest godina profesionalnog rada obeležili prazni džepovi, a sa druge, čvrsto stoji taj rad koji ipak uspeva da pređe granice i progovara o važnim temama. Ideja mi je, pre svega, bila da ovom izložbom u svakom njenom delu započnem razgovor. Svakako da krećem iz lične pozicije i iskustvenog ali ne bih rekao da sam izuzetak i da najveći broj umetnika ima prepreke da se identifikuje sa ovim problemima. Naivno je misliti o bunama, revolucijama, ali progovoriti o problemima je već pola rešenja.

 

Umetničkoj sceni ste postali poznati po performansu i njegovoj dokumentaciji. Na izložbi u Galeriji Doma omladine Beograda ste se predstavili sa drugačijim konceptom, koji isključuje performans kao polje umetničkog izraza. Na koji način sagledavate interdisciplinarni pristup umetničkom delovanju – da li smatrate da je ovaj projekat rezultat ideje koja predstavlja svojevrsni performans, ali u odsustvu umetnika? Ipak, sa izloženim džepovima komunicira Vaš tekst u katalogu koji se bavi kritikom društva….

Dejan Klement: Baš nakon otvaranja, slušajući reakcije publike, zaključujem da nisam otišao daleko od sebe i pored toga što sam svesno izabrao da ne prikazujem svoj rad već konstruktivni bunt; mnogi su razgovor sa otvaranja doživeli kao performans. Sa umetničkim delima kroz istoriju je uvek bilo tako. Rad je tvoj dok ga stvaraš, onog trenutka kada ga predstaviš javnosti on je autonoman i svako ga čita iz svoje pozicije. Kada je reč o interdisciplinarnosti, ideja bira alat, a nikada nisam isključivao ni jedan put, bio on klasičan ili progresivan, važno mi je putovanje. Imam svu lepotu i prokletstvo darovitosti, u svakom džepu krijem neki talenat. To što insistiram na performansu ne znači da sam isključiv, znači samo da se u tom odelu osećam najkomotnije.

 

Pre dve godine ste bili u užem izboru za Mangelosovu nagradu sa dokumentacijom performansa pod nazivom Existentialism. Da li smatrate da su egzistencijalna pitanja goruća u umetničkom narativu savremene umetničke scene?

Dejan Klement: Ja bih voleo da kažem da sam upoznao Sartra (Jean-Paul Sartre) pre svoje egzistencijalističke faze, ali je bilo obrnuto. Moje teme nisu aktuelne u savremenim tendencijama u umetnosti, ali jesu u svakodnevici. Za mene je nužnost misliti, a imati mišljenje o nečemu čak i nepoželjno, kroz svoj rad upravo forsiram tu posvađanost sa sistemom. Sizifovski momenat u većini radova, to provociranje besmislom, ta pitanja o suštini, o poenti, volji, nadi, ambicijama, ja sam zaljubljen u te zamke. Danas je nešto drugo na dnevnom redu, čovek je sve manje prisutan i sve manje je onih koji se njime bave.

 

 

 

Performans The Artist is Dead je svojevrsna aluzija na performans Marine Abramović The Artist is Present. Sagledavate li tu „smrt“ umetnika/autora i u bartovskom smislu? Smatrate li da u performansu, kao u žanru vizuelne umetnosti, umetnik uspeva da se separatiše od svog dela?

Dejan Klement: Sva ta filosofska promišljanja o autorstvu, o umetnosti i umetniku su važna i velika, ali nikada nisam imao toliko bliskosti sa spiritualizmom da bih pronašao odgovore. Meni je važno da ispričam priču i tu se završava moje traganje. Lično, uspevam da se odvojim od svakog mesta ma koliko formativno i sigurno postalo, jer dok koračam imam šanse da negde i stignem. Umetnost i život su neobuzdane i nezaustavljive sile, ne čekaju već se dešavaju. Performans ima tu sreću da još uvek nije pronašao svoje mesto, da mu identitet nije preterano oštećen teorijom, on još uvek zavodljivo pleše sa vizuelnim i izvođačkim umetnostima, a da opet ostaje svoj. Bez obzira da li je umetnik prisutan ili odsutan, šta sve ulazi u njegov krvotok, da li je rekao jednu ili hiljade istina, ti zapisi ostaju i te vrednote uvek na kraju pobede.

 

Polazna teza u Vašim radovima je subjektivno promišljanje o stvarnosti i ekspresivna reakcija na društvene normative. Kroz tekst u katalogu, pod nazivom Izlažem po svetu nemam za paštetu, ste istakli različita mesta u kulturi koja su u ovom momentu medijski zastupljena (NIN-ova, Politikina nagrada, odabir novog direktora Muzeja savremene umetnosti…). Na koji način, kao vizuelni umetnik, shvatate vezu između frakcija u društvu i visoke umetnosti/kulture?

Dejan Klement: Moji roditelji su umetnici margine, moj otac je čak odbijao da izlaže ili prodaje svoja dela jer nisu zbog toga stvorena, verujem da je to imalo presudan uticaj i na mene. On je znao, isto kao kada moja majka napiše knjigu, zašto je to važno. Međutim ne zameram ljudima. Teško je, zaista, biti neoštećen u svetu gde ritam diktira kapital. Ja iz ličnog iskustva mogu da kažem da se može ostati dosledan i da se ne moraju praviti kompromisi, ali to ima svoju cenu, u tom slučaju džepovi ostaju prazni. Imao sam prilike, u ovih dvanaest godina, da za sebe prigrabim razne privilegije, da uđem u trgovinu uslugama, ali sam uvek birao teži put, ne zato što mi je važna javna slika o meni, ne ni zato što sam mazohista, već samo zbog tog osećaja koji imate u sebi, beskrajnog mira i dostojanstva sa kojim se budite i ležete na počinak. Meni je važno.

 

S obzirom da imate iskustva u izlagačkoj praksi po svetu, na koji način uočavate razlike između scene u inostranstvu i u Srbiji? Koju biste razliku markirali kao vodeću?

Dejan Klement: Različite države imaju različite probleme, negde je stanje dramatično, negde veoma dobro, jer različiti faktori imaju na to uticaj, istorijske prilike, navike, politike, škole, nasleđe, bezbroj drugih specifičnih iskustava. Ono što sabiranjem svih utisaka mogu da kažem je da me je iz različitih razloga podjednako sramota i van zemlje i u njoj. U inostranstvu kada slušam kritike i zaključke koje ljudi iznose na osnovu mog rada, sramota me je i uvek razmišljam da li da kažem koliko sam ništa i niko u svojoj ulici, gradu i državi. A ovde kada sretnem mlađe kolege setim se jedne posete parku prirode u Holandiji. Najveći park sa evropskim bizonima je prilična turistička atrakcija i nekoliko meseci u godini se može posetiti, dva prijatelja i ja smo odlučili da odemo. Nekoliko kilometara parka, pešačili smo konstantno se mimoilazeći sa onima koji se vraćaju, neki od njih su nas čak i pozdravili, ali niko nam nije rekao da nema bizona. Kasnije dok smo se mi vraćali nazad, gledali smo sva ta lica našminkana uzbuđenjem, osmehe i očekivanja, kako lagano skakuću pored nas i nismo im rekli da neće videti bizona.

 

Kroz tekst ste, takođe, istakli kako bi pokretanjem javne diskusije na temu performans umetnosti ona na neki način možda postala vidljivija. Predložili ste kao svoje sagovornike Branka Miliskovića, Ivanu Ivković i Ivanu Ranisavljević, što je interesantno, jer svi imate u potpunosti drugačije pristupe konceptu i izvedbi…

Dejan Klement: Meni je fascinantan taj diverzitet na tako malom polju performantivne umetnosti. Pomenuo sam samo ova imena, ali tu ima toliko radikalno različitih pristupa što se u retko kojoj discipini može videti. Zaista smatram da bi bilo interesantno sve te prakse suočiti i ostaviti jedno svedočanstvo o ovom trenutku raskoša i slobode, jer mi ne možemo znati da li će se to ikada ponoviti.

 

Kako vidite budućnost performativne umetnosti u Srbiji?

Dejan Klement: Umetnost će nastaviti da progovara i kroz umetnike u Čačku i u Kopenhagenu, ne brinem za budućnost umetnosti, ona uvek nađe način da se desi. Više me brine pitanje da li sam dao sve od sebe, da li ću i ja sutra za nove generacije biti ono što su za mene stariji, nemi posmatrač propasti. Voleo bih da moja borba nekome sutra bude inspirativna, da moje krčenje alternativnih staza, plivanje uzvodno, guranje kamena ne bude na kraju dokaz o uzaludnosti. Dozvoliću sebi tu utopiju.

Komentari